Јесењи сонет

Иван Лолић (1945-2018)

О опет си луда после сунчеве сеобе
И као да ноћ не зна своје запаљено воће
Молиш да чувам стари споменар самоће
И мало земље за ситан гроб твоје собе
 
Дан већ велику децу има, ми ништа
Ал рађе уместо нас нек пате лета среће
Повери смрт сунцу, водама ноћишта
Да бели соко лета у моје чело скреће
 
И набери кише сплету зимских ружа
Зида ветром зора маглу изнад гора
Дан у глави краћа, ноћ у срцу ружа
 
Издвој способно семе свему што само не ниче
Пуно је дно мора јесењих метафора
Можда и ови стихови више на себе не личе

Љиљана

Борисав Бора Симић (1929-2016)

Док лутам Твојим градом
Улица Твоја бележи моје име.
 
Побунили се стихови у мени
Па звоне звона
Цркве Твога тела
 
Љиљана, Ти си моја
У шуми вресова
Сретни смо ти и ја,
Певај Љиљана!
У злату јоргованових грана
За Тебе и твог љубимца
Биће увек срећних дана…
 
Хајдемо Љиљана, у моју равну Мачву
Хајдмо, Љиљана у моју ливаду,
Да нас црни људи не куну…
 
Да нас ружне жене не псују
За нас двоје до зоре,
Да славуји лумпују.

Само нека завија

Александар Ђукић (1993)

Срце које куца је онај пас
што ноћу завија на месец
маштајући о својој слободи
тако што ће пући ланац
што га држи везаног у месту.
 
Оно лаје и завија као пас
ма месец и на звезде.
Газда брине за његов педигре
бира за њега најфинију храну,
дресира га да ћути.
 
А шта ће њему дресуре и храна?
Када се у страну склони порекло,
признања и храна што од земље настаје
остају загрљаји и сузе
које му је радост на лице натерала.
 
Остаје сваки опроштај
и свако изговорено „извини“,
остају вера и молитва за спасење,
ланци пуцају и срце је слободно
титуле и педигре су само прах.

Ћутљив израњаш изван СНА

Бранка Тодоровић (1957)

Памтим време  кад сам те срела
мирисе непоновљивих преплитања
чворнате  године наших прожимања
 
Стојимо једно наспрам другог
као два стуба подигнута
снагом великих градитеља
изговарајући молитве  утиснуте
у вечност узглавља шапутавог
 
Гледам две стене
уклесане у дане варљиве
пуцкетају негдашњом топлином
укроћених дивљина
 
Како зауставити  јеку потмуле тишине
да не суновратимо  памћење
сачувано на дну нашег сећања
 
Питам погледом уснулог детета
где се скрила жудња великог праска
зањихана  на таласима изненадних олуја
што се над главама мрешкају лењо
 у дане неме и мрачне
 
Клизим до дна тихости своје
да чујем да ли је умрла песма наша
или сам умрла ЈА
 
Ћутљив израњаш изван  СНА

Интервју са Вањом Булићем

Српски Ден Браун, Вања Булић, својим врло посећеним наступом затворио је у недељу овогодишњи НОФЕК.

Вања Булић на трећем НОФЕК-у

Први пут сте на НОФЕК-у. Какви су утисци?

– Прелепо је када видиш људе у оволиком броју којима на лицима пише да уживају. Такође, похвала за људе са Филозофског факултета који су припремили један врло озбиљан текст господина Ива Брешана Представа Хамлета у селу Мрдуша Доња. Све најлепше мислим о НОФЕК-у.

Које су Ваше асоцијације на Нови Сад?

– Прва асоцијација на Нови Сад ми је фантастична рок сцена шездесетих година, затим Ђорђе Балашевић, наравно и одбојка. Страшно волим Војводину, Вошу која је скупила оно најбоље у спортском гену. Нови Сад ме асоцира ме и на мирноћу јер је Београд много бучнији и бржи.

Цео радни век провели сте као новинар и упоредно као књижевник. Како је балансирати између ове две професије и шта је, по Вашем мишљењу, предност једне и друге?

– Најчитанији писци у свету данас су новинари и правници. Литература је другачија него што је некад била јер читаоци немају стрпљења за дугачка дела, а данашњи романи много личе на сценарија. Што се новинарстава тиче, штета је што нема новинарста каквог је некад било, са дугим текстовима, репортажама, да новинари који га пишу схвате да ли имају литерарну црту у себи или не.

Издали сте тридесетак књига. Која Вам је најдража?

Најдража ми је Око отока јер је то донекле и моја породична прича. Мој отац је био на Голом отоку. Први део говори о томе како живи породица голооточана док је он тамо, други део о томе како су децу голооточана врбовали за рад за Државну безбедност и трећи део говори о томе шта се дешавало деведесетих година.

Изјавили сте да Вам се нешто најлепше догађа када Вас људи зауставе на улици и кажу да су прочитали неку Вашу књигу. Испричајте нам једну анегдоту везану за обожаваоце.

Често покупим људе и возим их. Једном тако примим једну жену и возим, она ме гледа, спушта се, видим препознала ме је. Ја ћутим. Каже ми она: Мислите да ја не знам да сте то Ви? (смех)

(Разговор водила Марија Бјелица)

Звучне елипсе (X)

Ранко Младеновић (1892-1943)

О, душо, поноћи ове
Више него икад,
Сневајмо, сневајмо снове
Несневане никад!

Хајдемо тамо где нема
Ни трага о богу,
Хајдемо тамо где нема
Ни тла испод ногу!

У нама куцају сати
Узбуђеног доба,
И душу музика прати
Вечнија од гроба…

О, ми чаробне вође
Среће која пати:

И смрт, кад на нас пође,
Од страха се врати!

Звучне елипсе (IV)

Ранко Младеновић (1892-1943)

Звони, звони
Арија над шумом;
Чудни звуци месечину носе,
Да прелију њоме твоје косе,
Док те тражим
Онесвеслим умом…

Сам сам као арија над шумом,
Сам сам ноћас к’о месец над хумом.

– Опет су те
Дубоко и тајно
Такли кришом осећаји адни:
Све је сада у теби бескрајно,
Душо моја,
Мој колосе јадни!…