Милан Ненадић (1947)

Опака је милост ова, што ме хвата:
Пуцаћу, убити – као из нехата.
Природно, ја сам и смишљен и рођен
Да будем случајан и случајем вођен.

У цркви одстојим кратко, врло збуњен,
Па излазим нагло, срдит а покуњен,
Што свето појање величајног хора
Нема везе с оним што се збити мора,
Што ореол, који краси главу свету,
Нема везе са мном на овоме свету.

Обилић и Принцип што су рекли негда,
Схватам, прво, као унутрашњи мегдан.