Одлазак

Милош Пуђа (1999)

Жалите оног који себе никад неће чути.
Вријеме је моје иза неуцртаних планина;
С друге стране су стабла и чистина,
Са којих у коју птица навече лети.

Мало стрпљења и свијести до почетка живота.
Само кроз сан знам да живот не прекидам.
Сваку бесану ноћ и неповјерење да имам,
Један сан би убиједио наду да оста.

Своје сам живе и мртве послао на путеве
Који су престајали кад леђа не имаше вјетрове.
О ко да ме кормиларом овог брода назива?
Читав један дан годину навршава.
Моје путовање се у вртлогу завршава
На дну ноћи гдје жиће се скрива.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *