Трн

Горица Радмиловић (1992)

Сећам се
Тешког злата
Никад око врата
Помогло ми је да знам ко сам
Ал’ сетим се
Кад год се доведем до колена
Као два бела месеца.
Рекла сам њима, свим твојима:
Take five
Не јер знам да волиш то
Него да те нико никад у очи не погледа.

“Извини, ти што увек плешеш сама
Опрости срцу што ти је неповратност у пакао.
Такви као ти су, сама, могли да говоре
Али само Једном.”
Залива се сланом водом
Из очних дупљи испод стакленог звона.
Свет је велики, а ти немаш куд.
Немам ни ја.
Ни потомка људског
У нашим крилима су туђе мисли,
Ко срце тврдом кором заштићене.
Признај, лепо је видети војника на улици
У нимфоманији самоће.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *