Амбро Марошевић (1949-1987)

Узалуд је могуће гласом
вапијућих, гађати у срца
чији крвоход је злоба
Прије него макне стасом
на писца се зло укрца
а пут му плати будућа доба

И што предстоји тој коби
папирне душе, осим што може
мисли просути својим трагом
И, негдје згажен од доби
да прода тврдоћу коже
мекости пупка на тијелу
драгом

Наше вријеме што слаже
књиге у кошеве за отпатке
вечера оловке болне од несаница
свјесне тренутке за бриге
што нису лаке и кратке
као биљези уре усред лица

Оловке су најдуже пролазности
и утјеха за грчеве од глади
што у нама рије цесте осами
Док је оловка пуна мудрости
оловни ће бити зуби млади
моћним животом у тами.

Оловке – јеловник пун обмана
прстију што пате од писмености
варају очи кад слиједе друмове
За кричаве домове гавранових рана
оловке праве пећине радости
и лудачке кошуље за комотне умове