Пелен

Александра Батинић (1993)

Ни витезу није
лака црна земља,
баждари се иловача
као труло клатно,
и на кремен-камену
накоти се мемла
па изникне црн трн
те покрије чело златно.

Ни вино није
само слатка медовина,
кандило, икона, кољиво
чемер су дедовина,
а између црних ноката и чкаља,
има ли одгонетке у врту постања
довољно варљиве да вечност досања?

Ни част неће да се брани
од језика двосеклога
што поганом речју окрвави поља
усред шуме живе
од глогова коља.
И ко се још моли, вида, воли
кад земни након срца сламена
времена знамен не чита
на кургали од белогкамена
где процвета пелена кита.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *