Ћутљив израњаш изван СНА

Бранка Тодоровић (1957)

Памтим време  кад сам те срела
мирисе непоновљивих преплитања
чворнате  године наших прожимања
 
Стојимо једно наспрам другог
као два стуба подигнута
снагом великих градитеља
изговарајући молитве  утиснуте
у вечност узглавља шапутавог
 
Гледам две стене
уклесане у дане варљиве
пуцкетају негдашњом топлином
укроћених дивљина
 
Како зауставити  јеку потмуле тишине
да не суновратимо  памћење
сачувано на дну нашег сећања
 
Питам погледом уснулог детета
где се скрила жудња великог праска
зањихана  на таласима изненадних олуја
што се над главама мрешкају лењо
 у дане неме и мрачне
 
Клизим до дна тихости своје
да чујем да ли је умрла песма наша
или сам умрла ЈА
 
Ћутљив израњаш изван  СНА

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *