Затвореник у ружи

Драган Колунџија (1938)

Крчиш затворен у тамну ружу новембра.
Са откинутог листа вреба те пас.
Поред тебе протиче река лобања.
Мутна пшеница лета у сну ти дише.
Крчиш. Ниједног звука који би могао да те пробуди,
да ти бели песак сна из ока извади.
Тело ти је у простору где су стабљике сунцокрета.
Оно је цвет, златни облак прашине под сунцем.
Оно је велики ужас и смрт која рађа сузе.
У њему цветају брескве и мале јесени воде рат.
У њему ричу прљаве зоре и бели ветар плеше.
Крчиш. У ружи која нема ни име, ни дојке,
спава твоје чело, мирују твоје руке.
Однекуд долази смрт. Из топа пуца ветар.
Рони се месо низ ваздух, низ шуме, низ траве.
Из твог тела излива се житна ноћ.

Ватра из огледала

Стеван Тодоровић (1954)

Опрости
Нисам за то
Сунце
Сунчеве пеге
Експлозију око струка
 
Две нове планете
Ван система
Пригушено светло
У сломљеној надлактици
Убрзаног пулса крвари
 
Не чујеш ме
Разболећу се
У грлу разногласја
Саборују закаснеле селице
Недосликани тролисти
У проредима Венеције
Накратко векују
Као да нису биле птице
 
Опрости
Нисам за то
Листу три капи
Ружи да не заспи
Кактусу светлост
Ватра из огледала
 
На раскршћу вена
Рушење обострано
 
Без урезаног имена на клупи
Под мирисом школског багрема
Ту се није смело
Казаљке брижно опомињу
 
Нокти црних фигура
Заривени у снег
Још црњих скулптура
 
Угриз језика
Многоструко јачи од зуба
Не као нага тела
 
Бол
Јаук ватре и пепела

Детињство (13)

Оскар Давичо (1909-1989)

Одједном,
као кад отвориш прозор,
улетела је у мене ласта једне девојчице,
као кад дигнеш завесу
полила ме светлост у сукњици
одједном…
Ја јој нисам видео лице
а тако сам је много
тако сам заволео
одједном
кике
њених прстију на клавиру коме је криво
да ми се чинило
да сви дечаци света премиру,
да сви дечаци
од благости,
у мене, реке, увиру
и да ми после
из ока
чисти и меки
мали дечаци
извиру.

*

Да јој се свидим и жељан ње
желео сам да будем све,
гусар да будем
и кочијаш,
да будем цар
и добошар,
да будем јак,
јачи од тате
и тучем све рекорде,
да има
чим да се занима
кад воли
првака света,
да јој се тетке горде
што са мном по дворишту шета
и да јој сем мене,
воде и хлеба,
нико живи
нико мртви,
чак ни колач
не затреба.

Мила

Ђура Јакшић (1832-1878)

„Вина, Мило!“ орило се
док је Мила овде била,
сад се Мила изгубила.
Туђе руке вино носе.
Ана точи, Ана служи,
ал’ за Милом срце тужи.
 
Нема нама Миле више!
Оно мало веселости,
што имаше добри гости,
то код Миле оставише.
Ана точи, Ана служи,
ал’ за Милом срце тужи.
 
Из Милиних руку малих,
– Ма се расто бела света –
место чаше од бермета
отрова би прогутали –
Ана точи, Ана служи
ал’ за Милом срце тужи.
 
Ко да игра, ко да пева,
ко да жедни, ко да пије,
ко ли бригу да разбије…?
Неста Миле, неста ћева!
Ана точи, Ана служи,
ал’ за Милом срце тужи.

Патетика авиона 2431999

Милан Громовић (1988)

Авиона
колико и дана
марта
кеца са три деветке
среде
24
ноћ.
 
Авиони
прозиђују звуком
ишту мрак
туђни
туђени.
 
Траже све
не дарују
сеју
смрт
не своју
ти бели комбајни
градоносци.
 
Над небом
шупље пахуље
вреле спадају
шлајфују у грлу
теснацом кости
корења.
 
Туш челични
добро знан
подсећа крај
на трај
летећег гвожђа.
 
Са њим
умире патетика
рађајући
смрт по смрт
уредно
редом
као слова
Прећутаникове азбуке.
 
Као мост
мостове
Дунав
Дунаве
Neoplanta
винограде.

Ово вече

Божидар Шујица (1936)

Ово вече од белог костура неке птице
Од црних ковака мог тела
Од тигровских кожа
И звучних кожа вода
Ово вече са својом збирком
Мириса и помама
И мојим љиљанима неспокоја
Ово вече довлачи свој топ
Млечним путем Путем зарђалог месеца
Путем звука Путем којим долазе
Шуме и одлазе мртви
Ово вече довлачи свој топ
Млечним Путем зарђалог месеца
Постоје континенти чији су
Урођеници крадљивци мог сна
Ово вече буди једно друго вече
Буди свој будни сан
У породици црних опсенара
У башти златних ноћурака
Који имају ту моћ
Да се буде
Као да се нису пробудили

Ово вече је немогући брод
На којем сам ја прикован за весла
Са змајевима од месечине
И са два мора која робују
У једној златној лубањи
Ово вече руши ми крвоток
Ту лепу слику Кандинског
Која почиње годишњим добом
Које траје колико траје
Ово вече
Одавде до изгнанства
Ово вече пева на киши
Гласом птице
Коју сам ја измислио
У славу свог очаја
У славу своје наде
И која није баш права птица
Више је слична музици
И вировима у ваздуху
И која насељава пределе
Израсле из мог чула слуха

Љубав

Јелена Ленголд (1959)

Прво што је сазнала о њему
било је сведочанство о заједничкој болести.
Мој случај је узнапредовао –
казао је –
нећу још дуго.
О, ништа за то – одговорила је –
ја сам од исте ствари умрла још давно,
већ су ми помало и гроб запустили.
Тако је почело.

фото: Далибор Даниловић