Друге фестивалске вечери наступио је познати песник Гојко Ђого
који је забавио и поучио публику.

Имали сте посећен наступ на НОФЕК-у.  Каква је вечерас била публика?

– Вечерашња публика била је врло пристојна иако вече није било претопло. Можда је мало већ касно ово време, боље би било нешто раније, али не можете увек све угодити. Мислим да поезија, упркос гласинама којима нам стално пуне уши, има своје читаоце и слушаоце. То се видело и вечерас јер је поезија за елиту и ја хоћу да верујем да је вечерас овде била елита.

Шта Вас везује за Нови Сад?

– За Нови Сад ме везују пријатне успомене. Овде сам од младости када смо се окупљали око Трибине младих. То је било пре више од пола века, и могло би се рећи да су се духовна струјања у тој нашој великој држави укрштала у Новом Саду више него у Београду. Сваки стилски искорак више се осећао у Новом Саду или су струјања започињала овде. Моју другу књигу Модрица објавила је Матица српска, овде сам увек имао књижевних пријатеља и осећао сам се као код куће.

Сматрате да поезија мора да има поруку. Каква она треба да буде и шта поручује Ваша поезија?

– Модерна књижевна теорија и теоретичари склони су да поричу поруку, мисле да је поезија оно што ослобађа сам језик који је функционално употребљен. То би се можда могло рећи за неке песнике, а ја мислим да је код сваког ствараоца присутан порив да некоме нешто каже, зашто би иначе стварао. Прецизно формулисано или не, увек је то нека порука некоме упућена јер песма није само оно што пише на папиру.

Аутор сте више збирки поезије. Како бисте описали свој књижевни пут, почетке и где се сада налазите?

– Моја каријера као и мој живот полако се примиче западу (смех). Оно што сам урадио, урадио сам. Било је горких и веселих часова. Највећа задовољства која сам доживео, донела ми је поезија. Чак и онда када су то били горки плодови, они су били део моје судбине. Кад већ изаберете свој пут онда вам ништа друго ништа не преостаје него да идете својом пртином.

У сложеном жанровском систему и духу времена, где бисте сместили поезију?

– Поезија је, како би рекли филозофи, највећа уметност. Кад кажу највећа вероватно мисле на најсложенија, најузвишенија. Можда је то права реч и филозофи су, од класичне немачке филозофије на овамо, често своје најбоље студије писали ослањајући се на стихове. Увек је око поезије било неспоразума. Ако погледате књижевну историју и цивилизацију највише је песника завршавало у затвору, иако су стално причали да је поезија нешто што је загонетно и нејасно. Дакле, то је један историјски парадокс, почев од Овидија.

Какав је профил читаоца Ђогове поезије?

– Читалац моје поезије је озбиљан, срамота ме да кажем мудар (смех). То је читалац са развијеним чулима који не прима поезију као забавно штиво, него као текст над којим треба ставити прст на чело, уживати, а можда се и замислити.

(Разговор водила Марија Бјелица)