За доручак јели смо велике пјеснике

Милан Ракуљ (1985)


За доручак јели смо велике пјеснике,
до ручка бивали досадни преживари,
прије вечери, већ, силне им поетике
биле су месо што под зубима крвари
 
били смо звијери за угледне пјеснике
дивљаци што без премца гутају и гризу
презрели смо празну славу и ловорике
успјех, титуле и све што иде у низу
 
вољели смо богове, а не шеширџије
што се за новине сликају с плакетама
наши стихови на црти, за било било чије,
штрчали су испред, а ови за петама
 
били смо млади и вјеровали мртвима
док су нам живи смрдуцкали на лешеве,
живјели без правила, а по стиховима
за остало имали пригодне придјеве
 
а онда и за нас званична признања
стигоше с традиционалних фестивала
углед је постао већи, а жеља мања
и на све то љубазно изустисмо “хвала”
 
да, пјесници бијасмо до прве прилике
што вребала је у хијерархијском реду,
сада знамо да највеће су поетике
оне што, овај пут нас, за доручак једу.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *