Душан Васиљев (1900-1924)

Не мази нас живот лепотом Хелена,
нити нам нуди радост сваку;
жедни смо смеха, и сунца, и жена,
и живота што је на измаку.
 
Робови нам понизно не проносе скуте
кроз катедрале,
и наше душе уморно, кобно ћуте.
 
Далеко исток прска варницама усијаним,
и поноћ зарумени
од махнитог колања крви.
И плешу маги и жреци са убицама пјаним,
а ноћ их загрли топлотом снова;
последњи постане први,
и нема бога ни вере, олтара ни окова:
живот огњеним окрајцима пламти.
 
Утонули смо у ситу хришћанских бара,
где душа падне, и не одмара
путеве, преваљене у тражењу свести.
О, где је пут, спасење,
где ћемо терете са душе своје стрести?
(Досадише нам анђели и архистратизи
у црној, окаљаној ризи.)
 
Немамо снова, плода ни цвета,
душа нам је болна ко земља разапета.
 
Само нас сутонска звона занесу
тихим својим, пригушеним звуком.
Сетимо се:
и душе што пате јесу!
Загрлимо поноћ, чудну, мраморну метресу,
белом, укоченом руком.
 
Па пукне зора пред погледом што у даљину хита;
видици су сиви и влажни
а душа је свега сита!

Посета: 188