Први млади аутор на овогодишњем НОФЕК-у, који се представио публици, био је Филип Грујић, прозни и драмски писац.

За почетак, Ви сте се сем књижевношћу бавили и музиком. Претпостављам да је тешко изоставити такво животно искуство кад дође до писања?

Да, свакако, зато што jе музика заправо прва ствар која ме је навела да се бавим уметношћу. У осмом разреду основне школе смо основали бенд, правили ауторску музику и имали срећу да смо већ са 17 година имали свирке по Немачкој, где смо у Улму свирали на фестивалу “Donau-Pop Кamp”. Мислим да ме је то искуство заправо натерало да желим да се бавим уметношћу. Ритам у музици ми је доста значио у каснијем писању, јер сваки пут приликом писања одмеравам речи на ритмички начин, гледам да свака реченица има свој ритам. На пример, роман Курати Џони све време има ритам као да се врти у круг, да крене негде и опет заврши на истом, стално нови почеци и нови падови, много зареза, мало тачака.

Које су то музичке групе имале највише утицаја на вас?

Група која је највише утицаја имала крајем основне и кроз средњу школу била је Oasis, и због музике, и због њиховог става. Ужасно сам волео њихов рок’н’рол и браћу Галагер. Касније, кроз факултет, бенд National је постао оно уз шта пишем стално. Он је највише утицао на мене. Колико ме је Oasis инспирисао због става, толико ме је National због самих речи.

Споменули сте како сте наступали у Улму, како је изгледало тамо?

Изгледало је фантастично. Ми смо тамо дошли са 17 година. Они су нам платили пут и превоз, били смо са доста старијим људима од нас, имали бесплатно пиће. Осећао сам се као Oasis. То искуство ми је променило поглед на свет. После тога сам желео да се тако настави.

Ви се, наравно, бавите и књижевношћу. Написали сте Вашу прву књигу „Блудни дани Куратог Џонија“. Да ли има мало Џонија и у Вама?

Све што се створи, чак и ако ствараш историјски лик, увек има део тебе, твојих пријатеља, твоје породице, твоје најближе особе, увек има део свих које знаш и себе. Наравно, апсолутно има део мене. У једној реченици има и мене и пет других особа из мог живота. Има милијарду ситуација које сам склопио као мозаик. Немогуће је да те нема.

 

Поменули сте како постоји Курати Џони и у данашњем друштву. Које су то тачке које их спајају?

Поменуо сам у неким интервјуима да куратост није ствар физикалије, Курати Џони је ствар карактерне особине. Куратост је особина када ми, на пример, дамо Бобију Марјановићу да за 35 минута да 35 поена и има 35 скокова. То смо ми, стално уздизање и себе и сопственог народа у нека небеса, а заправо несвест о самима себи.

Занимљива ставка код Џонија је што се радња дешава на релацији неколико европских градова: Гетенбург, Нирнберг, Краков, Беч и Београд. Зашто сте изабрали баш те градове?

Желео сам да обухватим западну Европу и кружни пут од срца западне Европе, Немачка, Беч, Нирнберг, касније према северу, Гетенбург, и онда се преко Финске спушта кроз Пољску и Чешку ка Србији. Како иде ка западу, тако је све више у неком узбуђењу, говори о себи у свим тим силним суперлативима, а како се спушта опет упада у тај наш чемер.

Какав је Ваш процес писања, на којим темељима Ви градите ваша дела?

Прво смислим оквир приче. Зависи шта пишем. Ако пишем за филм, имам сценослед и за сваку сцену пре него што је распишем дијалошки знам шта се догађа у свакој сцени. То је много стриктнији посао. Што се тиче драме, њу не пишем никако стриктно. Имам оквир и причу у глави, њу само пишем. Што се тиче романа, ту најмање знам процес. Сад пишем нови роман, али ја не знам како ће се завршити. Имам лук приче, који има почетак и крај, током писања градим ту средину која је заправо и најтежа за писање.

Сем „Блудних дана Куратог Џонија“ Ви сте, такође, написали неколико драма, међу којима су: „Не пре 4:30 нити после 5:00“, „Тамо где певају“, „Овде је мени лепо – сечем дрво, једем пасуљ“. Сваки од ових наслова је упечатљив на свој начин. Да ли бисте могли да нам кажете нешто више о њиховом значењу?

Увек нас уче да треба дати кратак наслов. Један мој сценарио зове се  „Рупа“ и то добро пролази код професора. Ја волим да дајем наслове који емотивно могу да створе неку слику. „Не пре 4:30 нити после 5:00“ је ван контекста збуњујућ наслов, али он када се драма чита постаје јаснији. То је једини период када град скроз спава, када су се људи из изласка вратили кући и људи који отварају пекаре нису кренули на посао. Тих пола сата ти имаш за себе да све  преиспиташ  што можеш да преиспиташ. „Овде је мени лепо – сечем дрво, једем пасуљ“ је драма која се бави тиме да ми као друштво тежимо да будемо само физички присутни, а емотивно удаљени. Просто волим да ми сваки наслов ухвати идеју и срж онога што та драма поручује.

Све ове драме су биле одигране у позоришту. Како је Вама изгледало постављање Ваших текстова на бину?

Мислим да сви који се бавимо писањем смо озбиљни егоисти, самим тим, то је невероватан доживљај, да неко изговара реченице које си ти сам писао.

Како вам се чини тренутно стање позоришта у Србији?

Лелујаво. Иде негде. Мислим да су неки млади људи који промовишу савремени драмски рукопис дошли на добре позиције. Млади глумци се прилагођавају томе, а старији гледају млађе и схватају да морају да се прилагоде нечему са више покрета, где није само столица на сцени, где нису реалне сценографије, него су празни простори у којима се покрет одваја од речи.

За крај, шта бисте Ви рекли младима који би хтели да се баве позориштем, музиком и књижевношћу у животу?

Ако желиш тиме да се бавиш, стварно је сјајно, упознајеш нове људе и путујеш. Нема зашто да не покушаш ако већ то осећаш у себи. Али ако то радиш само зато што је кул, онда нема смисла. Мораш схватити да је то посао где озбиљно приступа. Период боемштине је прошао. Људи морају да се прилагоде томе да нема више боема и да кад приступаш уметности и позоришту, то нису ти начини о којима си читао.

(Разговор водио Милош Ђурић)

Посета: 15