Љубав, вера, нада

Лазар Биорац (1997)

Оковане душе; свет – смрзнута стреха…
 
Нек се клупко злата што несвесно тиња
над тамним људским плетивом греха
по ком се преплићу смарагдна и сиња
(нити оног претка што од прапочетка
посумња у слово Светлости и Спаса)
сплете међ прстима Оца-Светотворца
и простре по људском у знак реликвије
на три миротворке: Љубав, Веру, Наду,
не би ли плам неба који правдом бије
спржио што ниче Човеку-Злураду.
Расточена добра; чојсто – бледа сена…
 
Златно клупко пада у пласт модре вуне
што над људским стоји као опомена
и испреда нити ледне паучине
над она два града човековог пада
у којима нема Части ни Чистоте,
већ међу иглама само камен стамен
што га Неспоменик у вуницу свија
да човека страсног веже око прста,
не би ли му чежња и ноћ мркла, тија
скриле пут до врха: срца, сидра, крста.
 
Нек буде да бунцам; песник – увек луда.
На вретену нашем свемир је и вакат…
 
Нема златног клупка ни онога суда
 пред којима човек није худ и сакат,
нити има стида пред оком Свевида
што чами на путу Добра и Лепоте.
 
Има само Земље и човека голог:
без љубави, Бога, греха и срамоте.
Не проричем, али биће да је пролог
ова песма мрака без икаквог зрака
за оно што чека звериње без душе.
 
Можда се и варам, јер нада одзвања
да ће вали пусте бедеме да сруше
и на место Ничег да поставе ткања
од жеженог злата из Божјих припрата
што чекају људске душе од вајкада…
 
Можда ће на врата људског казамата
ући миротворке: Љубав, Вера, Нада.  

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *