Претпремијера

Стефан Басарић (1993)

Годинама волонтирам
у једном андерграунд позоришту.

То не зна готово нико,
осим можда неколико блиских људи.

На наступе ми не долази нико.
Све су то, углавном, мучне и досадне монодраме.

Класична шминкерница не постоји.
Само предсобље са слабим осветљењем.

Аранжмани су изненадни, сасвим.
Одведе ме да глумим кад сам му потребан.

Сала зјапи сабласно празна.
Ту је само један незнанац у црном.

Он болесно подсећа на мене, само има дубље очи.
Чека до краја и аплаудира сатима.

Пре самог наступа, у том предсобљу, исти тај ми саопштава коју улогу ћу играти.
Ту је један зид неспретно ожуљаних тапета.

На зиду су повешане урамљене слике.
То су све моје представе.

Кртица која је прогледала.
Кома.

Човек на дну бунара.
Инвалидска колица и зидно огледало.

Неурастеник.
И слично.

Сви називи имају готски призвук.
Сви називи су морбидни и самодовољни.

Пре неко вече играо сам у још једној монодрами.
Усамљени рибар.

Ради се о старцу који преживљава од риболова.
И живи са псом луталицом, далеко од свих, на неком приобаљу.

Једног предвечерја чамцем испловљава ка пучини.
Тамо безнадежно чека некакав смисао тог чекања.

Драма има отужан завршетак.
Дивовска неман изрони из воде и потопи чамац са двочланом посадом.

Слана вода избаци поднабула тела пса и његовог старца.
Они се буде из бездана несвести и схватају да морају све изнова.

Тада мој двојник у црном почиње да тапше.
Сала позоришта оџвања у недоглед.

Све ово сам желео да испричам једној жени у белом мантилу.
Још пре неколико година.

Међутим, устукнуо сам и напустио ординацију на трећем спрату.
На папиру који ми је дала писало је: клиничка депресија.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *