Последњег дана фестивала, новосадској публици се представила млада и перспективна песникиња, Александра Батинић.

  • Ове године сте објавили Вашу збирку песама „Антикитера“. Како је збирка добила име?

Рукопис „Антикитере“ је прво носио радни наслов „Три лица Јанусаˮ, алудирајући на константну промену из позитивног у негативно, у најширем могућем смислу, и све оне појаве које се дешавају негде између тих промена. Међутим, тај наслов ми је био превише линеаран а конфузан, што можда звучи смешно јер је и „Антикитераˮ поприлично збуњујућ појам. Тај термин се некако спонтано појавио, док сам читала неке историјско-археолошке занимљивости, и нашла сам да симболика тог механизма, тј. његова загонетност сасвим одговара ономе о чему и како моје песме говоре. Сфинга, као симбол загонетке и одгонетке, одмах је отпала као избор, јер Сфинга прождире оне који не одговоре њеној загонетки. Механизам са Китере нема такву митску позадину ни симболику – он не прождире, он ћути и стоји као неодговорено питање, попут свих оних питања који се ређају у збирци, и својом древношћу има способност да сажима векове.

  • Како је почело писање Ваше збирке?

Нисам сигурна да се писање збирке може почети, бар не у мом случају. Ја пишем песме, заправо не знам од кад, сећам се да ми је школски лист већ у првом разреду основне објавио неку песмицу о гусарима. Оно што је ушло у рукопис „Антикитере“ датира од неке 2009. године, наравно, са нужним изменама. Те песме су се сакупљале и спонтано створиле рукопис, на мени је остало само да их сврстам у три циклуса, дорадим и видим и чујем како функционишу као целина, што се десило 2017. године.

  • Збирка има три поднаслова, Аперион, Агапе и Quо vadis, која су њихова значења?

Исправићу уредништво збирке – први циклус је „Апеиронˮ, не „Аперионˮ, онако како стоји у збирци, не значи ништа. Апеирон је филозофски појам који је користио грчки филозоф Анаксимандар да одреди битак као судар четири природна елемента – земље, воде, ватре и ваздуха. То да је суштина бића потекла из природе, помешана са чињеницом да су Словени били пагани који су веровали у симболику и снагу природе, јесте и тематска окосница првог циклуса. Међутим, сваки циклус има по два сегмента означена бројевима – идеја је била да сучелим сопствене песме у сваком циклусу, по принципу pro et contra. Наслов другог циклуса, Агапе, потиче из античко-хришћанске филозофије и представља финални ступањ битка који се оваплоћује у љубави, тј. љубав према божанском. Трећи циклус чини мали заокрет, његов наслов потиче из Библије – на излазу из Рима, Петар среће Христа и пита га Quo vadis Domine тј. куда идеш Господе, алудирајући на то да сви хришћани беже из Рима. Ти сукоби између пагана и хришћана су најмасовнији верски сукоби до тада и уједно су иницирали све потоње верске и идеолошке сукобе до данас. „Куда идеш?ˮ са изостављањем овог „Господеˮ зазива ту и такву прошлост и уједно представља онтолошко, културолошко и социолошко питање за сваког од нас.

  • У Вашој збирци се помиње и доста библијских мотива, као и генерално мотива из антике и средњег века. Шта вас је подстакло на то?

Парафразираћу Јована Цвијића, саградили смо кућу на раскршћу – наш језик, култура и духовност засновани су на остацима паганског и хришћанског, на утицајима античке, грчко-римске културне баштине. Све и да хоћу, не могу бити ни певати из нечег што није мој културолошки простор, из традиције из које не потичем. Оно што могу и што морам јесте да промишљам о тој традицији, да је проблематизујем, не зато што она треба да се критички сагледава (а треба!), већ зато што не могу да је изузмем из себе.

  • Како функционише Ваш процес писања песама?

И даље мислим да не умем да пишем песме. Било да је песма резултат нечега што сам проживела или се јави као стих или као поглед на некога/нешто, обавезно морам да је читам по неколико пута, да је чујем, затим да је дорађујем, некад и по десетак пута, често и да је одбацим. То се коси са мојим идеалом писања песме, а то је да она само изађе на папир као готов и непомерљиви текст који помера или измешта читаоца. Можда ћу некад направити збирку својих одбачених песама, наравно, нећу је издати, да ме подсећају на све пролетеле сате. У сваком случају, писање ми иде лакше него кад сам почињала да освешћујем писање, и теже него што мислим да треба да буде.

  • Имате ли фаворита међу Вашим песмама?

То је као када бисте себе питали да ли више волите то што сте ведрог духа или то што вас је разбијена чаша навела да будете пажљиви или то што сте купили сјајне ципеле које вам одлично пристају или… Свака песма сам Ја, и Ја није ниједна од мојих песама. Фаворит ми је она идеална песма коју живот пева о свакоме од нас, у тој песми је садржано све што јесмо и што нисмо у сваком могућем смислу бивствовања. Замишљам ту песму као хорску изведбу свих живота који су продефиловали овом планетом и на њеном крају, где год да је, ону реч, онај тон којом и којим се објашњава сам живот.

  • Које је Ваше мишљење о поезији у Србији данас?

Ако сагледамо чињенице, начисто ћемо излизати исказ Бранка Миљковића да ће поезију сви писати. За мене је поезија елиптични израз неког аспекта живота који својим значењем и мелодијом у читаоцу изазива мисао, емоцију, „потресˮ бића. Све остало су текстови које не разликујем од реклама, парола, етикета итд. Или што би млади жаргонски рекли „оно што ме не ради није песмаˮ. Поезија се пише више него икад, и поезија се чита, али ми се чини да многи читаоци одустају у напору да пронађу оно што ће их „померитиˮ. Ту се опет поставља питање садржаја и тема песама, али и њихове форме. Међутим, квалитетних песама увек има, само их треба наћи.

  • Шта можемо да очекујемо од Вас у будућности?

Ево питања које себи свакодневно постављам. Сигурно то да нећу бити конформиста. Волим да се крећем ка ономе што не знам, у шта нисам сигурна. Настављам да пишем песме, почела сам да пишем прозу, намеравам да упишем докторске студије и да испитујем књижевност и као неко ко пише и као неко ко тумачи.

  •  Шта бисте препоручили младим песницима?

Првенствено да осећају свет око себе без лажних ограда и уљуљкавања у туђе истине. Затим да читају. Упознавање сопственог језика и његових могућности је процес који треба да пролази свако, а поготово они који пледирају на писање. Да развијају критичко мишљење. И да слушају себе, али и оне који им говоре о њиховим песмама. Поготово да слушају негативне критике, али да се њима не служе и не заводе. И да се припреме на то да у овом друштву неће бити славни и богати.

(Разговор водио Милош Ђурић)

Посета: 18