Песма за мој 27. рођендан

Бранко Миљковић (1934-1961)

Више ми нису потребне речи, треба ми време;
Време је да сунце каже колико је сати;
Време је да цвет проговори, а уста занеме;
Ко лоше живи зар може јасно запевати!
 
Веровао сам у сан и у непогоду,
у две ноћи био заљубљен ноћу,
док југ и север у истоме плоду
сазревају и цвокоћу.
 
Сањајући ја сам све празнике преспаво!
И гром је припитомљен певао у стаклу.
Не рекох ли: ватру врати на место право,
а пољупцу је место у паклу.
 
И хлебови се под земљом школују;
Ја бих се желео на страни зла тући;
Па ипак, по милости историје,
повраћајући и ја ћу у рај ући.
 
За пријатеље прогласио сам хуље,
заљубљен у све што пева и шкоди.
Док ми звезде колена не нажуље.
молићу се побожној води.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *