Драган Колунџија (1938)

Крчиш затворен у тамну ружу новембра.
Са откинутог листа вреба те пас.
Поред тебе протиче река лобања.
Мутна пшеница лета у сну ти дише.
Крчиш. Ниједног звука који би могао да те пробуди,
да ти бели песак сна из ока извади.
Тело ти је у простору где су стабљике сунцокрета.
Оно је цвет, златни облак прашине под сунцем.
Оно је велики ужас и смрт која рађа сузе.
У њему цветају брескве и мале јесени воде рат.
У њему ричу прљаве зоре и бели ветар плеше.
Крчиш. У ружи која нема ни име, ни дојке,
спава твоје чело, мирују твоје руке.
Однекуд долази смрт. Из топа пуца ветар.
Рони се месо низ ваздух, низ шуме, низ траве.
Из твог тела излива се житна ноћ.

Посета: 329