Dragan Kolundžija (1938)

Krčiš zatvoren u tamnu ružu novembra.
Sa otkinutog lista vreba te pas.
Pored tebe protiče reka lobanja.
Mutna pšenica leta u snu ti diše.
Krčiš. Nijednog zvuka koji bi mogao da te probudi,
da ti beli pesak sna iz oka izvadi.
Telo ti je u prostoru gde su stabljike suncokreta.
Ono je cvet, zlatni oblak prašine pod suncem.
Ono je veliki užas i smrt koja rađa suze.
U njemu cvetaju breskve i male jeseni vode rat.
U njemu riču prljave zore i beli vetar pleše.
Krčiš. U ruži koja nema ni ime, ni dojke,
spava tvoje čelo, miruju tvoje ruke.
Odnekud dolazi smrt. Iz topa puca vetar.
Roni se meso niz vazduh, niz šume, niz trave.
Iz tvog tela izliva se žitna noć.

Poseta: 356