Трагови постојања

Фата Егановић (1991)

Окрутна нежност додира
прави ситне резове
по сивој кожи камена.
 
Умор у телу
и бол у ноктима
отпадају као љуштура.
 
У сенкама ожиљака остаје траг
о немиру згрченог језгра
које се више ничег се сећа
 
и кога више ништа не боли.
 
 

Jeсeн

Jeлeнa Лeнгoлд (1959)

Oдaвнo вeћ живиш у мoм врту, мaли бaштoвaнe
Пужeви, jeжeви и мaчкe, сви тe прeпoзнajу
Прaвимo сe дa нe видимo твoj фeњeр сaкривeн у жбуну
A кaдa изрaстe нoви цвeт кaжeмo дa гa je дoнeo вeтaр
 
Oдaвнo вeћ спaвaш пoд мojим дрвeтoм, мaли бaштoвaнe
Tрaгoвe твojих ситних стoпaлa jутрoм избришe рoсa
Улицe кojимa нeчуjнo прoлaзиш пунe су кишe и жудњe
A нoћу твoje псeћe oчи врeбajу пaукe нaдa мнoм
 
Oдaвнo вeћ кoпниш у мoм тeлу, мaли бaштoвaнe
Прeтвaрajући сe дa си сaмo зaлутaлa мeлaнхoлиja
Зaспaли су сви прoзoри, зaспaлa су стeпeништa
Aли ти никaд нe спaвaш, дoк чeкaш бeскрajнo прoлeћe
 
Нe признajући никoм свoj стрaшни усуд, мaли бaштoвaнe.

Јулско вече

Сима Пандуровић (1883-1960)

По стазама белим испранога шљунка
Пада летње вече мирисно и тихо;
Непрегледна поља плавога каћунка
Освежен је ветрић милујући них’о.

Лак вечерњи уздах иде преко рaвни.

Ал’ ја нисам знао да ће опет давни
Сви утисци једном оживети редом
Из јесени ведре, љубљеног пролећа,
Под хипнозом звезда и светлошћу бледом.

Миришу опојно душе пољског цвећа.

И над једва чујним таласима речним,
Над душама нашим којим вече прија,
Борећи се с тамом, просторима вечним,
Плави нам Канопус саучешћем сија.

Ти, најдаља чежњо очију нам земних!

Колико је душа на растанак спремних,
Колико је срца, надахнућа млада,
Отишло у море вечности далеко
Под зрацима среће и окриљем нада:

Да уздахе наше саслушава неко!

Песма без имена

Владислав Петковић Дис (1880-1917)

И дошли дани тегобни, мучни,
за љубав, мисли, за жеље моје –
к’о мутни, модри облаци тучни
за небо, светлост и плаве боје.
 
За муке, грехе, невољу, мене,
они су знанци одавно стари;
у друштву с њима гаси се, вене
понос и полет, младост и чари.
 
Болесне, бледе, поспале тако
нада и вера, и бол утрн’о;
у мраку овом види се пак’о,
човек у њему, живот у црно.
 
И дошли дани тегобни, мучни,
за љубав, мисли, за жеље моје –
к’о мутни, модри облаци тучни
за небо, светлост и плаве боје.

Криви сонет

Јован Ковачев (1997)

Прах камени дрвен, дашак ветра пири
Врата од дрвцета синџирни локот брави
Као да у сну сањам, санак на јави
Сањај ми речи уснама их шири

Оћути камене вруће стихове
Окружи обличјима моје обале
Испрати ћутањем морске те увале
Што говоре нама кроз тајне врхове

Седох и ћутим у со се око прави
Да узидам себе у срце свих ствари
Као кишу у облак и грану у дрво

Који то уздах тишине пописмо
Кожу вином и сунцем усолисмо
И смрт са њом ко празник прихватисмо

Душа још те сања

Јелена Радмиловић (1997)

Чекам…
Вјетар вратима шкрину
Мислим
Дошао си.
Скувам
чај за двоје…
и попијем
сама.
Вјерујем…
ружан био је сан и само
спаваш
и сад си ту… крај мене.
Али бијели јастук
црни се…
Никад ту више
сањати нећеш.
И чај за двоје
сад је со
за срце моје…
не мелем.
На облаку
снове сниваш,
чујем глас
да ме дозиваш.
Љиљане чуваш
у џепу капута…
Да их даш души
кад ти долута
И милујеш ме
мјесечевом зраком
што се провлачи
кроз загрљај грања.


Не буди бијела утвара ноћи…
Дођи!
Буди стваран.
Душа… још те сања.


 

Жеђам

Жељка Аврић (1964)

Капљу ноћне росе жедним
и дрхтаје нежне пути,
даљинама непрегледним
куд трагамо надахнути.
  
Жеђам све што немир чини –
дамар слутње, било чула.
У тмини, на  месечини,
где нас жеља дотакнула.
 
Жеђах неке давне часе
кроз сећања треперава,
тишине и полугласе
у сенкама заборава.
 
Све истине, опсенарства,
слепу веру, лепе лажи;
све тврђаве и сва царства,
само жеђ ми да утажи!
 
И још чезнем и још жудим 
оно некад и што није;
ал’ не зовем и не будим –
да не жеђам још силније.