Вир

Вања Поповић (1997)

Дођи, показаћу ти свој сан
Провидан је и мек, к’о вода
Можеш заронити, ал’ додирнути никад
Неукротива је, ипак, слобода.
 
Мења ти се лик
У таласима сна
Чујеш ли усклик
Са дубоког дна?!
Зове те савест?
Мој самотњи глас?
Можда нека авет?
Ветром  ношен клас?
 
Јуриш кроз дубраву црну,
Над главом ти луна сја,
Прсти ти од мраза трну…
То само мири недостизна илузија!
Нисам на трави,
узалуд разгрћеш цвеће…
Немој
 
Мења ти се лик
У таласима сна
Чујеш ли усклик
Са дубоког дна?!
Зове те савест?
Мој самотњи глас?
Можда нека авет?
Ветром ношен клас?
 
Шапући сну, можда те ослободи
Заменио је душу твоју и моју
Па тебе у себи изроди
А шкољка доби бисерну боју.
 
Дај
Дођи у јаву, прстом те зовем
Доста је вода, обала и гора
Тужна птица са крилима зове
Утопиће се у валовима мора.
 
Мења ти се лик
У таласима сна
Чујеш ли усклик са земаљских обала?
Зове те савест.
Мој самотњи глас.
Отварам очи.
Однела је авет
Мој златни клас.
 
 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *