Андреј Јелић Мариоков (1952)
Моји учитељи су тумачили
Чувене теореме,
А мене је прогањала мисао
О сопственој сићушности.
Моји учитељи су се клели
У електронску будућност,
А ја сам будућност
Плаћао несаницом.
И после свих књига,
После филипика,
После тме мудраца,
Туште учитеља,
Ја тврдим
Да се пшеница не спознаје
На часовима ботанике,
Него за сиротињским столом
У доба сушна.
Ја певам по једној
Болести неизлечивој!
По мећави
Која у мој живот веје.
Једно дрво расте
На Пештерској висоравни.
Са његове коре
Ја сам научио више
Него из гласовитих уџбеника.
То дрво је ушло
У моју лектиру
Одмах после
Шекспира и Достојевског.
А да не говорим
О ждрепцима бесним!
Да не помињем
Трешње у цвату,
Медузе и веслаче!
Зидаре виловите,
Који се у небо веру,
Сред летњег поља
Са олујом на маргинама.
Моја лектира
Не може да се смести
Ни у једну библиотеку света.
Моја лектира хода!
Дише!
Воду пије!
Моја лектира
Можда баш у овом трену,
Пред удивљеним матрозима
Хаљину скида!
У несигурним
Снеговима Килиманџара
На водама
Без мостова и брана
На непојмљивој жици,
Разапетој
Преко простора и доба,
Мој живот се лудим
Шифрама решава.
Ја могу да умрем
Ноћас на Пигалу!
Ал’ ћу зором, опет,
Певати у Москви.
С лектиром сам сасвим
Живот помешао.
Моја песма чита
Игру без милости.
