Моја лектира

Андреј Јелић Мариоков (1952)

Моји учитељи су тумачили
Чувене теореме,
А мене је прогањала мисао
О сопственој сићушности.

Моји учитељи су се клели
У електронску будућност,
А ја сам будућност
Плаћао несаницом.

И после свих књига,
После филипика,
После тме мудраца,
Туште учитеља,
Ја тврдим
Да се пшеница не спознаје
На часовима ботанике,
Него за сиротињским столом
У доба сушна.

Ја певам по једној
Болести неизлечивој!
По мећави
Која у мој живот веје.

Једно дрво расте
На Пештерској висоравни.
Са његове коре
Ја сам научио више
Него из гласовитих уџбеника.

То дрво је ушло
У моју лектиру
Одмах после
Шекспира и Достојевског.

А да не говорим
О ждрепцима бесним!

Да не помињем
Трешње у цвату,
Медузе и веслаче!

Зидаре виловите,
Који се у небо веру,
Сред летњег поља
Са олујом на маргинама.

Моја лектира
Не може да се смести
Ни у једну библиотеку света.

Моја лектира хода!

Дише!

Воду пије!

Моја лектира
Можда баш у овом трену,
Пред удивљеним матрозима
Хаљину скида!

У несигурним
Снеговима Килиманџара

На водама
Без мостова и брана

На непојмљивој жици,
Разапетој
Преко простора и доба,
Мој живот се лудим
Шифрама решава.

Ја могу да умрем
Ноћас на Пигалу!

Ал’ ћу зором, опет,
Певати у Москви.

С лектиром сам сасвим
Живот помешао.

Моја песма чита
Игру без милости.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *