Павић за октаву више

Јелена Марићевић Балаћ (1988)

Какви то зли језици црвене ми мисли?
У редове стисли се бесни копљаници.
Марширају чете бесних крвождера
И боду ме барјацима болних хемисфера.

Без јаве, без сна,
И сан је без сна.
Без воље, без наде,
Где падам ја
У стисци, глува, немоћна?

На ком језику,
Ком да вапим?
Мртви су језици.
У ћутању ком да ћутим?
Мртво је ћутање.

Долазе… Слутим,
Слуте се крици.
На овом дну како се тихује?
Како у паници да
Загребем стихове?
Пођем, клецнем,
Помолим се јави
Да ме избави од саме себе,
Од злих копљаника…

О, неко се јави.
О, да ли се јави?
О, ко ли тамо позната гласа нешто ми збори?
На ком то језику нечији глас ми тихо ромори?

Црна се прилика сад јави мени?
Сан доби сан, ноћ се скамени.

Чудна се јава сад сном сна зове,
Чудне ли мисли сад моје лове,
Чудна ли чуда у овој глави,
Чудна и пречудна,
Павић се јави!

Павић се јави у сну грешника,
Павић са гласом мртвог праведника,
У сну где време постало је камен,
А зли копљаници, мртви језици,
Ћуте тај трен, тај секунд вечности,
Све моје злости.

Све преста, тихује.
Ал’ стихови брује да спасу душу кад напусти тело,
Ти стихови да ли су моје опело
Ил’ песма буђења? Анђела пој?
Да л’ звуци Суђаја?
Пресецај конца? Догмизај краја?

Ал’ рече Павић октавом више
Да песмом дише,
А песма ће живот улити мени
Када ме напусте зле румени.

И све се смири,
Поново стиша,
Сан сна инстанца од сна је виша,
И све ме смирује и све ме чини
Спасеном од себе у овој тмини.

И опет жубор његовог гласа,
Чује се поток његових речи
Танак и хладан као онај
Што јелен му стреми да се
Ујелени и разбије худу печал копљаника,
Ту скраму душе, свети грал омеге.
И рече Павић, читајућ’ из књиге:
Буди храбар у образу,
Буди храбар у сећању,
Буди сећање!
Да не будемо само сенке што пењу се
Изнад ваших тела,
Изнад ваших глава.
И чувај се, душо,
Твој ђаво не спава!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *