Слободан Марковић (1928-1990)

Последње остају оне насред стола.
Некад пуне смеха, некад пуне бола.
 
Са мало вина што им на дну оста
причају у мраку судбу касног госта.
 
А са пода сивог као мртва сена
сања своје вино чаша разбијена.
 
Бар да неко тугу, ту на поду смрска,
не би чаше ове свитање док прска
 
и док зора пуна новог вина свиће,
не би зажалиле што сломљене биће.
 
Небо све је шире. Дан седа крај стола,
опет плав од смеха и крвав од бола.

Посета: 43