Жељка Аврић (1964)

Капљу ноћне росе жедним
и дрхтаје нежне пути,
даљинама непрегледним
куд трагамо надахнути.
  
Жеђам све што немир чини –
дамар слутње, било чула.
У тмини, на  месечини,
где нас жеља дотакнула.
 
Жеђах неке давне часе
кроз сећања треперава,
тишине и полугласе
у сенкама заборава.
 
Све истине, опсенарства,
слепу веру, лепе лажи;
све тврђаве и сва царства,
само жеђ ми да утажи!
 
И још чезнем и још жудим 
оно некад и што није;
ал’ не зовем и не будим –
да не жеђам још силније.