Јелена Радмиловић (1997)

Чекам…
Вјетар вратима шкрину
Мислим
Дошао си.
Скувам
чај за двоје…
и попијем
сама.
Вјерујем…
ружан био је сан и само
спаваш
и сад си ту… крај мене.
Али бијели јастук
црни се…
Никад ту више
сањати нећеш.
И чај за двоје
сад је со
за срце моје…
не мелем.
На облаку
снове сниваш,
чујем глас
да ме дозиваш.
Љиљане чуваш
у џепу капута…
Да их даш души
кад ти долута
И милујеш ме
мјесечевом зраком
што се провлачи
кроз загрљај грања.


Не буди бијела утвара ноћи…
Дођи!
Буди стваран.
Душа… још те сања.