После говора

Иван Лолић (1945-2018)

О мене
Мене лудог
Шта рекох
Птица да се у гору не враћа
Гори да ми за птицу не чује
Сну ноћи дан лепши да ми рађа
Злом дану белу зору да се вери
И камен мору испод сунчеве лобање
И цвет тами његовог узглавља
 
Јој мене
Мене лудог
Шта видех
Звезду где се у камен претвара
Воду где ми обале саставља
Сунце где ми мозак изиграва
 
Еј, шумо светлећа
Шумо светлошћу узбуђена
Неосетљива земљо за раст биља
Опоменуте нашим говором
Спречене нашим спавањем
Давно су иза неба птице застале
 
И тај упоран лет изнад
Кружење чија јасноћа ошамути
И тај диван изостанак овде
Још је могућност нашег говора
Још је потврда наше љубави
 
Јој мене
Мене лудог
Шта рекох
Мртвој птици што у себи пева
Гробљу никлом пред наше рођење
Шуми коју сном ограничавам
У сну мом да се не растају
Бели заметак воде да одрже
Мојом надом да се не заводе
 
Висини навиклој на моје чело
Смрти и њеним празницима
Зимљивом мору и будној ноћи
Дисању биља, његовом старењу
Граници коју љубећи наслућујем
 
О види сунце
Моја ноћи лепа
О мене
Мене лудог
Шта рекох
 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *