Posle govora

Ivan Lolić (1945-2018)

O mene
Mene ludog
Šta rekoh
Ptica da se u goru ne vraća
Gori da mi za pticu ne čuje
Snu noći dan lepši da mi rađa
Zlom danu belu zoru da se veri
I kamen moru ispod sunčeve lobanje
I cvet tami njegovog uzglavlja
 
Joj mene
Mene ludog
Šta videh
Zvezdu gde se u kamen pretvara
Vodu gde mi obale sastavlja
Sunce gde mi mozak izigrava
 
Ej, šumo svetleća
Šumo svetlošću uzbuđena
Neosetljiva zemljo za rast bilja
Opomenute našim govorom
Sprečene našim spavanjem
Davno su iza neba ptice zastale
 
I taj uporan let iznad
Kruženje čija jasnoća ošamuti
I taj divan izostanak ovde
Još je mogućnost našeg govora
Još je potvrda naše ljubavi
 
Joj mene
Mene ludog
Šta rekoh
Mrtvoj ptici što u sebi peva
Groblju niklom pred naše rođenje
Šumi koju snom ograničavam
U snu mom da se ne rastaju
Beli zametak vode da održe
Mojom nadom da se ne zavode
 
Visini navikloj na moje čelo
Smrti i njenim praznicima
Zimljivom moru i budnoj noći
Disanju bilja, njegovom starenju
Granici koju ljubeći naslućujem
 
O vidi sunce
Moja noći lepa
O mene
Mene ludog
Šta rekoh
 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *