Мирослав Антић ( 1932 – 1986)

Кад дође црвена јесен и чокот крвљу роди,
девојке нека расплету курјука дебели швигар.
 
Гологлав ћу се кроз поља клатарати по води
пијан од ветра, а искрен ко материна брига.
 
Полићу кошуљу вином преко целих недара.
Певаћу нешто из грла и отегнуто низ куће.
 
Још сам толико момак, још имам толико пара
да купим усне света мокре, црвене и вруће.
 
Жене, чувајте очи! Ја све одреда лочем.
Сакријте негде рамена. Гладан сам белих тајни.
 
Будем ли мало диваљ, опрости месече – оче,
до умора сам жељан кровова завичајних.
 
Неће ми бити тешко ако све није плаво.
Нисам ја овом крају далеки путник стран.
 
Ионако сам увек био и Бог и Ђаво
због неке пахуље ретке што задоцни на длан.
                                                                                                                              
Кад дође црвена јесен, берите винограде.
Девојке, рваћу се. Отимаћу вам груди.
 
Доћи ћу да весеље точим у серенаде
уз кикот, вриску и лавеж тешких хармоника лудих.
 
Дај, нека песме реже! Цвокоћу дирке кроз вече.
Вина, бирташице, туго! Вина! Направи пожар!
 
Ја сам остао исти као зид неокречен
и на детињство давно мирише моја кожа.
 
Жељан сам да ми кише лижу косу са чела
и да ме чаша здравља пред капијама срета.
 
Кад буде црвена јесен, нека дођу сва села.
Још имам доста зуба за мокре усне света.