Ненад Грујичић (1954)

Ње више нема, то је био звук,
нити се икад родила за мене,
ја само видех надвремени лук
како избија из обриса жене.


Ње више нема, то је био звук,
као лаки траг од нестварне пене,
стуштио се ка хоризонту мук
бачен у светлост, на пут душе њене.


Ње више нема, то је био звук,
тек честица сна из очиње мрене,
рука ми прође кроз њен вити струк,


додирнух сенку опеване жене.
Ње више нема, то је био звук,
само ме око каткад у сну прене.






*из рукописа