Лепота

Милан Ракић (1876-1938)

Јест, нема на теби ниједнога дела
да се моме оку могао да скрије,
ниједног превоја блиставог ти тела
да се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка часе
ти преда ме ступаш сва сјајна и жива,
знам када ће сузе око да ти квасе,
знам кад ти се душа милоштом прелива,

а кад у њој носиш сву топлину Југа…
Па ипак си сваког дана нова мени,
увек нова, увек тако чудно друга,
и никада слична јучерањој жени.

Та моћ твоја чудна заслепљава мене
разноврсним сјајем, мирисом, и бојом.
Ох, буди једанпут ко и друге жене,
да одахнем најзад пред лепотом твојом!…

Земља

Сања Николић

Поведи ме тамо где су људи добри
Јер овде се не осећам својим

Када су нас подизале
Наше Мајке су о овоме ћутале
Да ли су знале шта долази
Или се свет пребрзо мењао?
Док носећи свој капут
у туђем телу шетам градом
Душа ми вришти под кожом
И прсти само што је не стргну
Животињски, у агонији овог круга
Што се животом назива

А само смо сањали жито у пољу
Док га сунце милује у крај дана
И осмеси нам не силазе са лица
О како је бљутавог укуса сваки дан
Зато и сладимо себи ноћ
Не би ли се коначно пробудили у јутру новог света
О каквом су нам само баке причале
Е како су им руке биле топле тада
Док сада леже згрчене под овом хладном земљом заборављене, сем на моменте
На моменте попут ових
Када сопствену душу копамо
Јер очи одавно немамо
Да видимо колико смо погрешили
када смо веровали туђим речима и следили туђе примере
Не схватавши да упадамо у замку система
И сада живимо од сећања на малене дане,
Који су пролазили тако лако и снено
Са тим маленим ногама и рукама могли смо померити читав свет
И остајемо верујући у те приче о златној земљи где си срећан
О како ли се беше звала?
Да је нађем у књигама руских писаца
Или песмама српских војника
Реци ми мајко што сваке вечери плачеш тихо
Чекајући своје чедо да се јави из далека
Куда да лутам, у којој мапи да је нађем?
Ту обећану земљу
Где су људи добри
И ноћи чаробне
Ту ћу пронаћи себе
И пустити корење
Јер ни најлепше семе у отрованој земљи не клија
Ја ти мајко не смем рећи
Да лагали су те
Као што си и ти мене
Када су причали да она постоји
Постојимо само ми
А то што сија није земља
Већ душа
И зато сијај мајко, јер ћеш волети више
И праштати лакше
Јер ћеш блаже миловати
А мање корети
Ја срећну земљу нећу наћи
Али сам нашао себе
Оне ноћи када је овај свет заувек изгубио тебе

Поетика и екологија

Милош Пуђа (1999)

I

Што слиједи, је читање различитих пјесама са карактеристичним главним мотивима. Изабране су насумично, како нису активно скупљане, но случајно. Многе од ових боље су вјероватно остале непримјећене. Ја отворено позивам друге да дотуре пјесме сличног калибра.

Важно је замјетити да се ми налазимо у својеврсном преокретању, једном неочигледном и недовршеном. Поезија прелази из пасторалног и сељачког, у модерно индивидуалистичко, до оног савременог градског или урбаног — које би најбоље било описати са узајамно неповезаним али суштинским једнаким искуствима. Због тога, је можда, данашња поезија на удару просјечног, јер се не да разликовати од стварно луцидног и неповезаног осјећања свијета. Елем, такве природе нису пјесници које ћу спомињати (заправо, мало је пјесника који имају конзистентно искуство) него њихове пјесме, које заблистају између страница медиокритета. Прва је пјесма Марка Голара, Словенца, која се зове Тако се све конча (Tako se vse konča):


Tako se vse konča,
ko dan ugasne
in črno luč
prižge večer.

Zakaj je cvet osut
cvetočega jasmina,
zakaj so prepelice
v pšenici skrile 
pod ranjeno perut
utrujeno glavo?

Tako se vse konča
ko dan ugasne
in črno luč prižge zvečer,
ko dan za sabo
zapira dnevnu dver.

              

Тако се све конча,
кад дан се угаси
и црно свјетло
започне вече.

Зашто се цвијет осушио
цвијетајућег јасмина,
зашто су препелице
у пшеници скриле
под рањено крило
уморну главу?

Тако се све конча
кад дан се угаси
и црно свјетло започне вече
кад дан за собом
дневну капију затвара.

 

Пјесма је чисто еколошка и бави се искључиво непосредним искуством које превазилази себе. Пјесници намјерници би требали обратити пажњу на парадоксалну структуру пјесме. Њен наслов јасно асоцира на свршетак, као и њена коначна слика; а ипак, понављање (!) прве и треће строфе нас уводи у круг, у својеврсно коло, гдје су вјечност скриле кратке слике са оштрим обртом. Наиме, сем слике ту нема ничега. Ту нема дубљег значења — оно што је дано је то што се жели одати, пјесник у слици не скрива смисао, он је дат структуром пјесме. Он је вјероватно случајно постигао овај резултат, али ништа мање није успјешан од намјерног — као што се и дивимо случајно изграђеној природи — али је важно наопоменути на њега, јер у урбаној поезији се он занемарује из потребе „јасности“ која опет постаје збуњена.

Да потврдим своју тезу, сљедећа пјесма најбоље оцртава успјелу пасторалну изградњу индивидуалног искуства.
Нажалост, аутора нисам прибиљежио.

Коме ли кајсију зрим
пустаром винове лозе
Кошуља мушка праг постеље
                               јоргованом куне
заискри пород зида
У срцу стакленац
сатима гони љиљане
по јастуке одбеглих птица
Госпођо
                              била једна фреска
                              на дну реке
и то је све што знам
о писму врелих дана
кад багрем јесен обистини

Пјесникова маштовист лежи у стварању спона између неповезивих ствари. А много је лакше повезати нешто вјечно и утемељено него склоно промјени. Еколошки феномен у поезији је најбоље дан стихом „кад багрем јесен обистини“ јер у њему је садржана пјесникова неприсутност и непотреба искусти појаву да је опјева (пошто она саму себе открива), док са стихом „Коме ли кајсију зрим“ карактерише пјеснички феномен, пошто се пјесник подређује немогућности да допринесе кајсији ишта, осим да се њоме освијести, а притом освијести и њу. Кажем еколошки, јер саме појаве су независне од човјека, док урбана поезија захтјева присутност човјека како би постојала.

Даље, прилажем пјесму Еве-Лизе Манер (Eeva-Liisa Manner), Асимилација (са финског):

Показаћу ти стазу
којом сам ишла

ако се вратиш
ако се једног дана вратиш
да ме нађеш

да ли ћеш спазити да се све и сваког трена мијења
и постаје упрошћеније и све једноставније
(као што су дјечији цртежи
или почеци живота: азбука душа)

доћи ћеш у топли крај
у један сумрак пун благослова
али тад ја више нећу бити ја,
већ шума.

Сматрам да је ово скоро проповједничка пјесма, која нам приказује неминовност нашег прелазног друштва, из индустријског у друштво доколице. Пјесникиња није као претходна два пјесника, како очигледно даје своје изјаве и запажања и не прикрива их уопште. За то, увијек, и нема потребе. Пјесма је изграђена да би била просте природе, да су коришћене ријечи меке и благе у ма којем језику, али да је завршница страхоупливна. Иза нас не остаје ништа материјално, да се може уопште успоредити са дуговјечношћу природе и нашег искуства. Ни један се колосеум, ни једно индустријско постројење, ништа, се не да успоредити са искуством човјека у једном дану, или искуством природе у једном сату.

У потреби усложњавања језика и језичког искуства ми смо исти осакатили и не примјетивши то. Нама нису потребни нови начини пјевања, нити су нам потребни нови изрази, и технички рјечници. Нама понајвише фали луцидног искуства оног чиме смо окружени. Престали смо се дивити, и почели смо безосновано мислити. Данашњи пјесници више ни не пјевају, него пишу. Назив дан овом тексту је мало несрећан, јер је тешко опипљиво искуство за које се каже да је „еколошко.“ Накалемио бих још једну пјесму, и потом покушао дати конкретан одоговор. Сљедећа је пјесма Иљеша Ђуље (Gyula Illyés), Мађара, прикладно за пред крај названу Вечерња пјесма:

И данашњи дан сам
                                        Плијен свој ловац
                                        Товар кочијаш
                                        Труд свој жетелац
Донио кући
Сјај прозора који стражари у ноћи:
                                                                     Добро
                                                                     У злу
Кућа
            у којој чекају на мене
То ми је мјесто
Надница ми је ипак само залогај смрти
Не срце: бит постаде безбожна у тамном
Спавај са мном.

II

Еколошка пјесма постоји као природна појава. Урбана због човјековог тумачења.

Пјесник се не смије ослонити на динамичан систем, јер пјесма није динамична сама по себи, како је ограничена обликом и садржајем, а једина динамика је произвољна — динамика различитог расуђивања симбола (човјеково дјеловање), која, опет, није природна пјесми. Пјесми је једино урођено оно што јој је једном па навијек дано. Тако ни пјесник не смије сматрати да ће успјешно описати један савремени систем динамике ишта боље него што појединачно искуство може. Стога се често чини да су пјесници потпуно отуђени од оног што проповиједају, јер је савремено искуство исцјепкано и накарадно, а шавови који га држе су лабилни и произвољни.

Не постоји стабилан систем у нашем динамичном; али стога постоји у природи, па стога и пјесник мора тражити симбиотичко схватање, својеврсну дијалектику. Све наведене пјесме су настале од ’80-их надаље, и свака је у различитом степену присутности урбаног. Али свака, такође, садржи људску отуђеност, која је најочигледнија у Иљешовој пјесми, а најмање опет у Манериноj. Међутим, оно што их повезује је стабилна динамика, уравнотежена промјена. Иако су жртве система, остаје она сигурна и умногоме предвидљивија природа која их обликује у ријетке који су успјешно опјевали своје искуство са умом одраслог човјека. Што ће рећи, они не желе неодређено, него конкретно, а то се најбоље описује свезама са стварношћу, свезама са природом.

Да се феномен еколошког у поезији не да наћи само у природи, јасан је доказ Вечерња пјесма. Пјесничких слика који се баве природом нема, али постоји циклизација људског искуства, као што се и природа појављује у циклусима (да се ово још једном да потврдити, ваља опет погледати Голарјеву пјесму).

Али, феномен еколошког се понајбоље открива у сљедећем: у свакој од ових пјесама, природа није дана као мртва природа, као живописан предио намијењен умјетничкој слици. Природа је у свакој од ових један динамичан микрокосмос, ништа мањи ни већи од човјека, и ништа мање битан од његовог искуства.

 Дакле, гдје је нестала природна пјесма?  Не треба се много осврнути, па примјетити како савременој поезији махом нешто мањка. Док се пјесник све више окреће урбаном искуству (друштвеном или појединачном), губи се могућност дати одговор на земаљско бивање које се остварује судјеловањем са земљом, у смислу, да се природа открива човјеку, а не, како је данас, човјек открива природи. Ми смо њој већ знани! Ми смо њен дио, иако отуђени од Мајке природе, са неприсутним Оцем временом од којег ипак стријепимо. Сами смо си пресудили бити сирочад.

„О слатка стихијска земљо,“ како је говорио Е.Е. Камингс (E.E. Cummings), парафразирајући га, колико је само људи те хтијело подредити себи, а „ти одговараше им само са прољећем.“

ПОСЕТА АНТИЧКОМ ГРАДУ

Катарина Пантовић (1994)

Прехладно је за јули
Јутрос ме је пробудио судар аутомобила на улици
Испијена сам попут листића за лутрију
Крхка као мирисни индијски штапић
Пребачена као кеса преко саобраћајног знака
Мртво тело крај пута личи на прекривене контрабасе
„Раскопине ме никад нису узбуђивале“
помишљам док се пењемо на тврђаву
Напоредо испред себе осећам мирис детета
Мирис невине мокраће, кекса и чисте коже
Идем као омамљена за тим траговима доброг детета
Порастао притисак
Зачепиле се уши од хормона и успона
Ступамо на тло
Колевке цивилизације, земне матери
Уто помислих
Највећи ми је страх
Да ћу бити боља од своје мајке

Елегија једне свиње

Војислав Илић (1862-1894)

Каква је то збрка? Шта се ово ради?!
Домаћин ме гледа, смеши се и слади.

Тај обичај ружан одавно се води,
Свиња увек страда кад се Христос роди.

Ја претурам књиге из времена стари’,
И налазим тамо различите ствари.

Православни ови кад год Божић славе,
Прво мотка звекне преко моје главе.

Било ти је свашта, свакојаких чуда –
Православна свиња несрећна је свуда.

Та овакву самрт ко би, врага чеко?
Дунаве, Дунаве, превези ме преко!

Ја све кривим Јуде, јер будале сви су:
Зашто добро њега разапели нису? –

Е па на што празник – то ми тешко пада –
Кад се јадна свиња понајмање нада?

Кад се лепо шири и по блату ваља,
Не марећи ништа што је блато каља.

Кад ни трага нема од ума и свести,
Кад једино мисли шта би могла јести.

Кад год Божић ови православни славе,
Прво мотка пукне преко моје главе.

Збогом, моје блато и крмаче „чесне“,
Збогом, тиха поља и дубраве лесне.

Ја се више нећу ваљати по блату,
Час последњи куца и на моме сату.

Ах, тај страшни часак ко би, врага чеко?
Дунаве, Дунаве, превези ме преко!

Одасвуд свет

Србољуб Митић (1932-1993)

Висине и дубине небеске
Једном пољубиће се
У малој топлој кости

Још ми срце испред чела лети
Још ме око окованог води
Страобама куд не смеју пусти

Кроз прозор велике куће види се
Међу високим запаљеним свећама
Угашен неко

Једном неки човек плугом извалио
Зарђали нож пројар
Врло важан

У планини у изби каменој
Мати сина у наћвама купа
Детенце се кроз камење сјаји