Милош Пуђа (1999)
I
Што слиједи, је читање различитих пјесама са карактеристичним главним мотивима. Изабране су насумично, како нису активно скупљане, но случајно. Многе од ових боље су вјероватно остале непримјећене. Ја отворено позивам друге да дотуре пјесме сличног калибра.
Важно је замјетити да се ми налазимо у својеврсном преокретању, једном неочигледном и недовршеном. Поезија прелази из пасторалног и сељачког, у модерно индивидуалистичко, до оног савременог градског или урбаног — које би најбоље било описати са узајамно неповезаним али суштинским једнаким искуствима. Због тога, је можда, данашња поезија на удару просјечног, јер се не да разликовати од стварно луцидног и неповезаног осјећања свијета. Елем, такве природе нису пјесници које ћу спомињати (заправо, мало је пјесника који имају конзистентно искуство) него њихове пјесме, које заблистају између страница медиокритета. Прва је пјесма Марка Голара, Словенца, која се зове Тако се све конча (Tako se vse konča):
|
Tako se vse konča,
ko dan ugasne
in črno luč
prižge večer.
Zakaj je cvet osut
cvetočega jasmina,
zakaj so prepelice
v pšenici skrile
pod ranjeno perut
utrujeno glavo?
Tako se vse konča
ko dan ugasne
in črno luč prižge zvečer,
ko dan za sabo
zapira dnevnu dver.
|
Тако се све конча,
кад дан се угаси
и црно свјетло
започне вече.
Зашто се цвијет осушио
цвијетајућег јасмина,
зашто су препелице
у пшеници скриле
под рањено крило
уморну главу?
Тако се све конча
кад дан се угаси
и црно свјетло започне вече
кад дан за собом
дневну капију затвара.
|
Пјесма је чисто еколошка и бави се искључиво непосредним искуством које превазилази себе. Пјесници намјерници би требали обратити пажњу на парадоксалну структуру пјесме. Њен наслов јасно асоцира на свршетак, као и њена коначна слика; а ипак, понављање (!) прве и треће строфе нас уводи у круг, у својеврсно коло, гдје су вјечност скриле кратке слике са оштрим обртом. Наиме, сем слике ту нема ничега. Ту нема дубљег значења — оно што је дано је то што се жели одати, пјесник у слици не скрива смисао, он је дат структуром пјесме. Он је вјероватно случајно постигао овај резултат, али ништа мање није успјешан од намјерног — као што се и дивимо случајно изграђеној природи — али је важно наопоменути на њега, јер у урбаној поезији се он занемарује из потребе „јасности“ која опет постаје збуњена.
Да потврдим своју тезу, сљедећа пјесма најбоље оцртава успјелу пасторалну изградњу индивидуалног искуства.
Нажалост, аутора нисам прибиљежио.
Коме ли кајсију зрим
пустаром винове лозе
Кошуља мушка праг постеље
јоргованом куне
заискри пород зида
У срцу стакленац
сатима гони љиљане
по јастуке одбеглих птица
Госпођо
била једна фреска
на дну реке
и то је све што знам
о писму врелих дана
кад багрем јесен обистини
Пјесникова маштовист лежи у стварању спона између неповезивих ствари. А много је лакше повезати нешто вјечно и утемељено него склоно промјени. Еколошки феномен у поезији је најбоље дан стихом „кад багрем јесен обистини“ јер у њему је садржана пјесникова неприсутност и непотреба искусти појаву да је опјева (пошто она саму себе открива), док са стихом „Коме ли кајсију зрим“ карактерише пјеснички феномен, пошто се пјесник подређује немогућности да допринесе кајсији ишта, осим да се њоме освијести, а притом освијести и њу. Кажем еколошки, јер саме појаве су независне од човјека, док урбана поезија захтјева присутност човјека како би постојала.
Даље, прилажем пјесму Еве-Лизе Манер (Eeva-Liisa Manner), Асимилација (са финског):
|
Показаћу ти стазу
којом сам ишла
ако се вратиш
ако се једног дана вратиш
да ме нађеш
да ли ћеш спазити да се све и сваког трена мијења
и постаје упрошћеније и све једноставније
(као што су дјечији цртежи
или почеци живота: азбука душа)
доћи ћеш у топли крај
у један сумрак пун благослова
али тад ја више нећу бити ја,
већ шума.
|
Сматрам да је ово скоро проповједничка пјесма, која нам приказује неминовност нашег прелазног друштва, из индустријског у друштво доколице. Пјесникиња није као претходна два пјесника, како очигледно даје своје изјаве и запажања и не прикрива их уопште. За то, увијек, и нема потребе. Пјесма је изграђена да би била просте природе, да су коришћене ријечи меке и благе у ма којем језику, али да је завршница страхоупливна. Иза нас не остаје ништа материјално, да се може уопште успоредити са дуговјечношћу природе и нашег искуства. Ни један се колосеум, ни једно индустријско постројење, ништа, се не да успоредити са искуством човјека у једном дану, или искуством природе у једном сату.
У потреби усложњавања језика и језичког искуства ми смо исти осакатили и не примјетивши то. Нама нису потребни нови начини пјевања, нити су нам потребни нови изрази, и технички рјечници. Нама понајвише фали луцидног искуства оног чиме смо окружени. Престали смо се дивити, и почели смо безосновано мислити. Данашњи пјесници више ни не пјевају, него пишу. Назив дан овом тексту је мало несрећан, јер је тешко опипљиво искуство за које се каже да је „еколошко.“ Накалемио бих још једну пјесму, и потом покушао дати конкретан одоговор. Сљедећа је пјесма Иљеша Ђуље (Gyula Illyés), Мађара, прикладно за пред крај названу Вечерња пјесма:
И данашњи дан сам
Плијен свој ловац
Товар кочијаш
Труд свој жетелац
Донио кући
Сјај прозора који стражари у ноћи:
Добро
У злу
Кућа
у којој чекају на мене
То ми је мјесто
Надница ми је ипак само залогај смрти
Не срце: бит постаде безбожна у тамном
Спавај са мном.
II
Еколошка пјесма постоји као природна појава. Урбана због човјековог тумачења.
Пјесник се не смије ослонити на динамичан систем, јер пјесма није динамична сама по себи, како је ограничена обликом и садржајем, а једина динамика је произвољна — динамика различитог расуђивања симбола (човјеково дјеловање), која, опет, није природна пјесми. Пјесми је једино урођено оно што јој је једном па навијек дано. Тако ни пјесник не смије сматрати да ће успјешно описати један савремени систем динамике ишта боље него што појединачно искуство може. Стога се често чини да су пјесници потпуно отуђени од оног што проповиједају, јер је савремено искуство исцјепкано и накарадно, а шавови који га држе су лабилни и произвољни.
Не постоји стабилан систем у нашем динамичном; али стога постоји у природи, па стога и пјесник мора тражити симбиотичко схватање, својеврсну дијалектику. Све наведене пјесме су настале од ’80-их надаље, и свака је у различитом степену присутности урбаног. Али свака, такође, садржи људску отуђеност, која је најочигледнија у Иљешовој пјесми, а најмање опет у Манериноj. Међутим, оно што их повезује је стабилна динамика, уравнотежена промјена. Иако су жртве система, остаје она сигурна и умногоме предвидљивија природа која их обликује у ријетке који су успјешно опјевали своје искуство са умом одраслог човјека. Што ће рећи, они не желе неодређено, него конкретно, а то се најбоље описује свезама са стварношћу, свезама са природом.
Да се феномен еколошког у поезији не да наћи само у природи, јасан је доказ Вечерња пјесма. Пјесничких слика који се баве природом нема, али постоји циклизација људског искуства, као што се и природа појављује у циклусима (да се ово још једном да потврдити, ваља опет погледати Голарјеву пјесму).
Али, феномен еколошког се понајбоље открива у сљедећем: у свакој од ових пјесама, природа није дана као мртва природа, као живописан предио намијењен умјетничкој слици. Природа је у свакој од ових један динамичан микрокосмос, ништа мањи ни већи од човјека, и ништа мање битан од његовог искуства.
Дакле, гдје је нестала природна пјесма? Не треба се много осврнути, па примјетити како савременој поезији махом нешто мањка. Док се пјесник све више окреће урбаном искуству (друштвеном или појединачном), губи се могућност дати одговор на земаљско бивање које се остварује судјеловањем са земљом, у смислу, да се природа открива човјеку, а не, како је данас, човјек открива природи. Ми смо њој већ знани! Ми смо њен дио, иако отуђени од Мајке природе, са неприсутним Оцем временом од којег ипак стријепимо. Сами смо си пресудили бити сирочад.
„О слатка стихијска земљо,“ како је говорио Е.Е. Камингс (E.E. Cummings), парафразирајући га, колико је само људи те хтијело подредити себи, а „ти одговараше им само са прољећем.“