Филип Димкоски (1995)

Чује се жубор потока кад јури кроз литице,
чује се у шуми густој и певање птице,
и језеро својим таласањем шапуће,
чује се и дете што у игри скакуће.
Али! Да ли сте то чули и сазнали о томе,
да и камен има душу, да осећа и прича по своме.
 
Кад би бездушан био као што се чини,
не би се враћао земљи кад је бачен ка висини,
сачувао би за себе сав сунчани бљесак,
не би дао води да га размрска у ситан песак.
 
Кад би био бездушан, путник на њему не би смео сести,
да протегне ноге и с другом се срести,
што под њим трава трули не би ли му до тога стало,
и предосећам кад га сунце немилице пржи,
камен то осећа боли га до сржи.
 
Негде дубоко у њему,
сакрила се душа, топлина, љубав права
негде дубоко у њему,
бесконачна прича о животу спава.
 
О камену мислим, пишем,
о његовој души можда сневам?
Ал’ ипак кад не би имао душу,
не бих имао ја о чему да певам.

Посета: 11