Иван Негришорац (1956)

Мињи, in aeternum

Тај дан,
Кад пробудила си се
Усред сопствене смрти,
Посвећен је светим мученицама
Вери, Нади, Љубави и мајци Софији.
Одавно не знам где почињем ја,
Где престајеш ти: одавно рекли смо,
Једно другом, да вреди живот саградити, као кућу,
Само уколико градиво у њој буду вера,
Нада и љубав.

О, каква дивна
Опека, какав малтер и креч
Неговали смо годинама, у дубини душе,
Као у некој брижљиво скривеној
Ризници! И, ето, сад је,
У твом буђењу, тамо, где све разлике ћуте,
Сад је, наједном, обелодањено ово свето посрнуће,
Под крстом, који смо, спремно,
С вером, надом и с љубављу, на плећима
Понели.

Сад, слутим: ја бих снажно
На трговима узвикивао како добра је то грађа,
Јер јој мајка је Софија: из мудрости тога млека
Све потекне! А онда, знам, ти ћеш своје уверење
На пазар изнети, па рећи како увек, на сваком месту,
Те три кћери мудрости вазда своју показују снагу и слогу:
Љубав је увек љубав, нада је нада, а вера је вера,
Али су заједно јаче од троструке снаге,
Али су моћне само ако су праве
И ако лажи нема!

Можда бисмо,
Као и обично, широку развили
Расправу, можда бисмо у реторске
Упали заносе, али ноћ око мене,
Тешка ноћ, шамар ми звекну
Тако да прсти самоће на дебелом ми образу
Утиснуше белег, незаборавног трага!
Можда би, опет, речи почеле спремно да излажу
Оне ризнице, које дубоко у себи
Држимо скривене.

Ето, сад не знамо где смо,
А ја те и даље осећам, ту негде око себе,
Још више у себи, у овој дугој и предугој ноћи,
У којој шапућеш ми нечујно о опекама
И о градњи дома! Напорно је све то,
Али је радосна ова узвишена свечаност
Мртвих и живих! А ум, ни на трен
Неће да заћути! Граница је ту, око мене,
Али ја је не упознах, ја је у заносу газим
Свакога трена:

Ово сам
Ја, ово сам ти!
Ово си ти,
Ово си
Ја!

Посета: 124