Интервју са Јованом Марковићем

Јован Марковић (1989), песник и филмски критичар, рођен је у Београду, где је завршио основне и мастер студије српске књижевности на Филолошком факултету, и мастер студије на Факултету драмских уметности. Објавио је песничку књигу Знакови и знаци у издању „Трећег трга“, 2017. године, за чији је рукопис и награђен.

За почетак, какво је твоје виђење панораме младог песништва код нас?

Морам прво да се оградим и кажем да не пратим довољно нашу новију поезију да бих дао неки иоле објективан одговор. Свакако, делује ми необично живахно с обзиром на не тако сјајне околности. Замерка: превише поетичке сличности (ту убрајам и себе).

Како би описао поетичке сличности које примећујеш, односно, и своју поетику између осталог? Да ли, уопштено, када ствараш, имаш потребу да размишљаш и експериментишеш са новим поетичким решењима, и до које мере заправо поетичке сличности генерације сведоче о духу времена, а до које о њиховим новаторским жељама или способностима?

 

То је сада можда ствар фокуса. Неко ко је више у контакту са новом поезијом вероватно уочава неке разлике, али мени се, због тог погледа са дистанце, чини да су разлике пре свега у нијансама. Повремено одем на неку промоцију на којој се обично говори како баш тај песник или та песникиња представља особен глас на сцени, а ја неке круцијалне разлике не примећујем. Ту пре свега мислим на ону поезију која се може чути у Београду. Е сад, како бих то описао? Шта знам, то је поезија која се труди да буде недоречена, у алузијама, често врло интимна и у покушају креирања неке своје, затворене митологије. Повезују се мотиви који долазе из удаљених регистара како би се створио ефекат зачудности. Мислим да се та струја надовезује на модернистичку поезију и тако ствара један ток дуг више од педесет година. Разлике, дакле, нису у форми, већ у нешто другачијим сликама, импресијама, простору. Ово се надовезује и на други део твог питања: када пишем, не размишљам о форми, већ пратим неки унутрашњи, нејасни глас, ритам који почиње да се уобличава у речи. Нема ту никакве жеље да будем оригиналан, иновативан у поступцима. Поетичке сличности можда и долазе управо одатле – поезија нам представља простор у коме ћемо за тренутак застати, на кратко комуницирати са собом. Не би требало ово схватити као неку велику замерку, јер, искрено, не видим шта и како би се могло рећи нешто битно ново и нешто што би се тицало неких општих питања. Поезија је можда и осуђена на интиму. У том погледу, вероватно се и ради о духу генерације: у овом врло конфузном и убрзаном времену, поезија може бити кратак, али вредан тренутак сусрета у коме се дели нешто више од онога што размењујемо у свакодневним разговорима.

Ако сам добро схватио, поезија би, данас, била најпре додир са собом. Шта, ако је тако, преостаје читаоцу? Да ли му се таква, сликовита, а по тону на неки начин интроспективна поезија, нуди као модел? Постоји ли “предвиђени читалац”, и да ли су наше појединачне интиме постала општа питања нашег времена, конфузног и убрзаног, каквим се одиста чини?

 

Током чина писања, да, то је разговор са собом. Међутим, када неко то чита или слуша долази до контакта, оно што си сматрао да је веома интимно почиње да резонује са другим. Тако би барем требало да буде ако је та поезија добра, ако није ређање баналних импресија уз често лупање “ентера”, што примећујем као негативан тренд. У твом питању се садржи оно што и мене донекле мучи – шта се читаоцу “нуди”, зашто ти као песник сматраш да је твој унутрашњи монолог икоме важан сем теби? Са друге стране, субјективност је одувек била главна одлика поезије, то још у основној школи научиш. Тако да и ово време можда не представља бог зна какав изузетак у том погледу. Такав приступ чини ми се доводи до још једне ствари: читаоци поезије су најчешће истовремено и њени ствараоци, свако ко је пар песама прочитао или чуо почиње и сам да пише и објављује. И то не мора бити ништа лоше, можда је то оно Миљковићево “поезију ће сви писати” – нека будућност у којој ћемо једни другима читати своје унутрашње монологе као начин да остваримо колико-толико приснији контакт.

Поменувши Миљковића, дајеш ми увод у следећу мисао – какво је твоје одређење према стваралачкој традицији? Пишеш ли са свешћу о припадности канону, наметнутом или изабраном, или је твоје одређење у оквирима традиције, пре, условљено укупним читалачким искуством? Да ли је квалитет стваралаштва, односно, његова уметничка вредност условљена (и) квантитетом прочитаног и квалитетом схватања истог, ако се већ можемо сложити са тим да је данас, писање (и објављивање, што ми делује као одлика ипак данашњег времена, бројчано гледано) проузроковано и, како кажеш, читањем или слушањем заиста малог броја песама?

 

Не бих могао рећи да пишем са том свешћу, али мислим да од традиције свакако не можеш побећи, јер те за њу везује, у једном дубљем смислу, језик на коме пишеш. За разлику од прозног писца, песник тешко да може тражити узоре ван свог говорног подручја. То је барем мој осећај. Али, свакако, моја поезија не комуницира ни са једним конкретним песником. Постоје наравно песници које волим. То је најпре поменути Бранко Миљковић који за мене и даље представља крајњу тачку до које поезија може добацити. Издвојио бих и прву фазу Васка Попе, неке песме Оскара Давича, Милоша Црњанског. Што се тиче другог дела питања: свакако да квалитет писања није условљен квантитетом прочитаног. Квалитетом разумевања свакако да јесте. Некоме једноставно није потребно да прочита много да би створио добре критеријуме које ће онда применити на свој рад.

По твом мишљењу, а познато нам је да се у уметности не бавиш само песништвом – које су предности вишесмерности стваралаштва једног човека, и постоје ли евентуалне мане? Какво је твоје искуство у стваралаштву на другим пољима?

 

Раније сам писао сценарија за краткометражне филмове, али то већ неколико година не радим. Сада се претежно бавим филмском критиком и анализом. Као и у случају оних утицаја из традиције о којима смо говорили, тако је и са међусобним утицајем различитих дисциплина – тешко је одредити тачно шта се ту и како одвија. Ту не мислим само на уметност, већ и теорију, критику. Све је то нека врста промишљања, само различитим средствима. Да ли је добро или лоше бити истовремено на више колосека, мислим да опет зависи од појединца. Ја не бих могао никада да се бавим само једном облашћу, јер ми то убрзо досади и зато морам често да мењам те колосеке како би сваки од њих одржавао.

Када говоримо о филму, много приче се подигло око “Паразита”. Какво је твоје мишљење, као критичара – који су то квалитети допринели да корејски филм добије два Оскара за најбољи филм? Како тумачиш стање у домаћој кинематографији?

 

Пре свега, то је добар филм. Обрађује тему класних односа на неуобичајен, политички “некоректан” начин и кроз узбудљив заплет. Такође, пружа и утисак идејне сложености. Да ли је то само утисак или је филм у том погледу заиста комплексан, то бих могао да кажем после другог гледања. На све то треба додати и зачудност и бизарност карактеристичну за јужнокорејски филм. То је укратко формула успеха “Паразита”. Е, сад, што се тиче Оскара, ту наравно увек улогу играју и ванфилмски елементи. Награду “Паразиту”, између осталог, доживљавам као (закаснело) признање од стране Академије јужнокорејској кинематографији која у последње две деценије прави феноменалне филмове. Домаћи филм од распада Југославије до данас делује прилично млако, уз неке успутне бисере. Зашто је то тако – о томе би се могло сатима расправљати. Издвојио бих један проблем: аутори често праве филмове према одређеном калупу како би се препоручили европским фестивалима. И најчешће се ту њихова амбиција и завршава – да годину дана живе фестивалски живот. Тренутни систем нам није наклоњен, ми смо сада на периферији тог света, па се логично и аутори понашају претежно у провинцијалном духу. Као што рекох, има бисера, и морам издвојити такав један актуелни пример: “Мој јутарњи смех”.

Може ли се рећи да би онда начин за излазак из кризе у домаћем филму – и да ли само филму, јер не може ли се питање проширити и на роман, и друге уметности и њене облике? – лежао у јужнокорејском примеру, подизања јединственог, аутентичног из своје културе на универзални ниво? Ако сматраш да је тако, шта би биле одлике нашег поднебља које можемо да понудимо свету, а да не преносе утисак провинцијског недостатка самопоуздања и помодности?

 

Ух, то је доста компликовано. Сама идеја према којој се одређена култура на неки начин “брендира” и онда “продаје” свету јесте већ провинцијална. То је оно становиште према коме нас уметност “представља у свету”. Мени је то одбојно. Са друге стране, систем тренутно јесте такав, као што си поменуо за јужнокорејски филм или последњих десетак година такође актуелни румунски нови талас да нас на неки начин већ смешта у фиоке, јер се зна каква се прича очекује од аутора који долази рецимо са Балкана. О томе је још Киш говорио (значи ни тада није било сјајно), како писац који долази са ових простора нема право да буде метафизичан, већ политичан. Не знам шта бих рекао, мислим да се тај модел не може у потпуности избећи, али би аутор свакако најпре требало да буде искрен и да ради оно што га заиста интересује.

Шта је, по теби, оно чега уметник (још) мора да се ослободи да би могао (успешно?) да се бави оним што га занима?

 

Тешко питање. Не можемо се ми никада ослободити свега што нас, према нашем мишљењу, ограничава. Увек смо нечиме условљени. Нећу рећи ништа мудро и ново, али мислим да би уметник требало да се труди да задржи барем какав-такав степен независности у односу на разноразне ауторитете, па чак и оне који му се чине привлачним. Не знам каква је пре била ситуација, али ретко ко сада може да живи од уметности тако да битан фактор јесте и новац. И то утиче на све ово чега смо се претходно дотакли.

За крај – која је твоја поента?

 

Пошто сам склон да једну мисао изобрћем неколико пута, често до границе свеопште релативизације, поенте ми не иду од руке. А пошто желим да испоштујем конвенцију портала, нека моја поента буде – не верујте поентама. Нарочито не онима које се римују.

(Разговор водио: Растко Лончар)