Милош Марков (1993)

Одрасли смо у коцки
на почетку света
Неприметни као слике
у ходницима болнице
Муве називали пријатељима
и веровали да поезија
има нутритивну вредност
Зуби поткровља млели су нас
на реченице и речи
Тако смо проводили
наше стаклене године
Све док нас
комшија није упитао
да ли знамо да живимо
у Рубиковој коцки
Нешто нас је стрмоглаво рашчланило
Први пут смо осетили
песак међу зубима
Ти си се запослио и ставио
звезани венац око главе
Мислим да сам те тад последњи пут видео
А сад између наших телефонских разговора
нестане један омањи град из Србије
Ближи смо тридесетим
Нисмо издали ни једну књигу
И сваки пут кад ме питаш пишем ли
Ја се сетим професора физике
који нам је рекао
Јебеш песника који није умро
пре двадесет пете

Посета: 8