Вујица Решин Туцић (1941-2009)

И идио је идио човек,
обишо свет здуж и прек.
Он је тражио лек.
Свет му бил за душу лекомил,
милолек,
ликовир.
Ал човек је ипак клек.
Клек низ земље и трав,
мислиш:
гле,
он спав!
Ал не спав!
Туге је рој,
уз танак пој,
на лакочун дотрчо ту.
Грло је хтело да рек,
грло је хтело да пе,
грло је хтело да је бело,
да мирисни му течењак увир.
Ниоткуд лекомил,
нема га милолек,
човек поста тужни ликовир.
Даска са плот га пит
за тугу и за нит.
И пит га вода и ваздух.
И пит га прашак са пут.
Човек!
Ликомил си нам бил!
Што у клек си се скрил?
Мил,
мил,
човек наш мил!
Плачи, плачи,
грло грезне,
грло презне,
исповест:
Ја бил сам и мислил
да свет ми мил,
да живот је плеп,
да људи су благ.
Ал не би плеп,
и не би благ,
ми тешко,
ми много
олово легни у долово,
мрим,
мрим
у сним.
И даска и прашак са пут
и ветар дашак,
мил човек што клек.
Ал њи боље не би.
Он спи у душу,
у срце,
и само сунце
плаче над њи.
Не спи!
Не спи,
човек!

Посета: 5