(Иван Негришорац, Огледала Ока Недремана. Лагуна, 2019)

        Читајући поезију Ивана Негришорца, није тешко уочити две доминантне структурне компоненте – на плану приповедања, то је изразито контемплативни ја аспекат стварања, док на мотивском плану наилазимо на религијску компоненту, односно, мотив светлости у оквиру ње. У овој својој књизи песама, Негришорац на маестралан начин све наведене елементе – који нису новост у његовој поезији – међусобно надовезује и обликује, те, својим контемплацијама ствара песничке слике које остављају упечатљив утисак на идејном плану.

        Говорећи о религијској компоненти, уочава се да је за Негришорца светлост средство преко кога објашњава и развија своју религиозност. Овакав религијски доживљај себе и света, а посредством светлости, заподенут је већ у самом наслову. Огледала Ока Недремана- дакле, ако за тренутак размислимо о именицама из наслова није тешко огледало повезати са светлошћу, а да притом та веза није крхка – без светлости, у огледалу се не може огледати или бар не ако ћемо јасан и реалан одраз. Што се тиче Ока Недреманог, није тешко закључити у Чијем би се то оку један верујући појединац могао огледати. Негришорац је истински загледан у Око Свевишњег, једино његово око никада не задрема и тако загледан у метафизичке висине прати сваки одраз који се одвија у стварности.

        Треба напоменути да, на самом почетку, пре песама, Негришорац убацује, како сам каже, део коментара једног анонимног доушника: „С обзиром да је ово путописни роман, текстове треба читати с радошћу и тугом…“. Пре него што се удуби у саме песме, оваква врста пишчевог „предговора самом себи“ читаоцу се може учинити као пуки украс, неважан за даље читање. Но, пар страна касније, уочљиво је и да, графички, Негришорац прави поделу својих песама по тематским целинама, и сваку насловљава – попут поглавља у прозном роману – те тако постаје јасно да Негришорац даје кратко, али корисно упутство за читање. Иновативним приступом обради релативно устаљених, и немало пута обрађених мотива, а у спрези са мотивима минулих епоха  (мотив идеалне и мртве драге, осећај за античку културу…), те слободним стихом и опкорачењима, Иван Негришорац поново потврђује свој положај у самом врху српске неоавангарде. Односно, речено у духу његове поетике – свој одраз у огледалу савременог српског песништва начинио је још јаснијим.

I

        Када је реч о религијском идејном елементу у Огледалима Ока Недремана, као и мотиву светлости унутар њега, треба рећи да су они само условно одвојени, ради лакшег уочавања. Наиме, све је то један, религијски аспект – светлост којом се Негришорац служи јесте само његово другачије именовање, односно, материјализација песникове вере у Провиђење. Као један од најсликовитијих примера јединства ових мотива, може да послужи песма „Од немила до недрага“ у оквиру поглавља „Мрва светлости“, где Негришорац каже „А онда блесну, изненада, / Сјај сунчевог лица! Дај нам још времена, / Само нека нам сад не буде крај:“

        Према томе, врло је јасно да је овде наступање тј. бљесак светлости за песника означио нови почетак. У стиховима на почетку песме, каже се „Утехе нема, / Стиснуо ме јад, тескоба душе“, и сада се, имајући у виду ове стихове, намеће закључак да је светлост послужила не само као почетак нечег новог, већ и као спасење од апатичног стања у које је песник запао. Нешто касније, у другој песми Негришорац ће рећи: „ја ти се, само, у сунчев сјај / Загледам, у њему трептим, о његовој / Вечности сањам!“, те у оквиру исте песме, плачући над мртвим песницима каже: „И знадох да ту сте негде, / У сјају невидљиве светлости, Која будне нас чува!“ Елем, није тешко закључити да, за Негришорца, светлост не означава само могућност новог почетка или спаса – за њега је светлост и покретач и природна зона у којој се налази, али према којој и увек стреми. Међутим, треба имати на уму то да та светлост не долази сама по себи – песник није доживео просветљење једноставно чекајући да се оно деси. Наиме, да би доживео просветљење, субјекат је морао бити религиозан, односно, морао је веровати у могућност  доживљавања истог. Тако, посредством дубоке и исконске вере, он и доживљава просветљење у правом смислу те речи, на чему је захвалан: „О Боже, насушни хлеб данас нам дај, / И воздигни мрве врх светог слемена“.

II

        Имајући у виду уводну пишчеву напомену да пред собом имамо путописни роман у стиховима, прву песму свакако можемо тумачити као почетак тог путовања. Негришорац не уводи свог читаоца in media res – прва песма носи назив На далеке путе. Будући да је речено „бејах сасвим млад“, јасно је да сада – у зрелијим годинама – запао у стање апатије. Но, доживевши светлост, он захваљује Богу и креће на далеке путе. Тачно је да визуелизација представља један подсвестан процес искусном читаоцу, али овде је она и нужна, јер песникова визија читаве књиге једино тако остварује потпуни замах и преноси смисао на читаоца. Негришорац практично тражи од свог читаоца да се поистовети са њим. Тако, у првој песми готово видимо песника као човека са кофером у руци, спремног за пут, но он на том путу није сам: „Дај нам још времена, / Само нека нам сад не буде крај“// Да успнемо се / до твог темена.“

        Кренулог на далеке путе, песника видимо у возу, авиону, како – загледан кроз прозор – размишља, као да је кренуо на својеврстан пут око света. Ово јесте путописни роман у стиховима, али само условно речено, јер сва места, све знаменитости и предели песнику служе како би освежио сопствена сећања или како би га подстакли на размишљање о неком од вечитих, егзистенцијалних питања. Тако глас приповедача, путујући  старим возом, размишља о новим временима и пита се: „За шта то користимо брзине / Којима до већег профита, или до новог, смртоносног греха, / Или до рака панкреаса, или црне јаме, / Успешно долазимо?“. У разговору са самим собом, у авиону Air Canada, он размишља о пролазности и смрти, тугује за мртвим песницима, потом се затичући усред гужве на сајму књига у Техерану. Тек на основу наслова, читалац може да закључи где се песник налази, док је свако од посећених места само у служби преношења читаоцу онога што је визуелно.

        Иван Негришорац нити једног тренутка не одступа од форме путописног романа и то не само формално, како је речено, већ и на садржинском плану. Последњом песмом, аутор као да завршава своје дуго путовање. Да би се овај сегмент боље разумео, важно је сагледати прве (На далеке путе, Светлост у Вишеграду) и последње две песме у књизи (У брачном кревету, Пут под ноге, Ко је то у нама?) које су постављене у изразит контраст, иако граничне у оквиру истог романа. У првим двема песмама приметан је полет због удахнуте светлости и поласка на пут. Песник поручује: „Од сунца до месеца, свукуд саградићемо мостове, / Свукуд развалићемо плотове, пробудити успавана бића“. Влада атмосфера опште радости, наде и спремности за нова открића, а тек у назнакама се види да лирски субјекат није сам. Међутим, насупрот томе, на крају песник каже: „Пут под ноге“, све је већ виђено, контемплација је нестало. Време је за повратак или можда потпун крај.

        Такође, карактеристични за Негришорчеву поезију јесу упечатљиви завршни стихови сваке од песама, а тако је и са самом књигом. У последњој песми, јамачно пажљиво одабраном да стоји на почасном месту, аутор проширује мотив из прве песме, са почетка. Ипак, док је раније његов сапутник био тек у назнакама, овде се песник отворено пита: „Ко је то у нама?“. Дакле, путовање је трајало неко време и, током њега, он и његова драга су постали једно, остварили су све што су наумили – изградили од својих живота кућу и дом. Последња песма у књизи је љубавна и као да сасвим одступа од претходних песама. Међутим, посматрајући је у корелацији са песмама са почетка, јасно је да је њихова функција уобличавање кружне композиције овог романа. Песник је поново сам.

III

        Посматрајући Огледала Ока Недремана у целини, могуће је сложити се са самим аутором да је ово путописни роман, но свакако није погрешно тумачити књигу и као алегорију, где је живот једно велико путовање од немила до недрага, на коме није препоручљиво бити усамљен. И, што се више путује, више се бива везан са сапутником. На крају, једино што преостаје, јесте одлазак једног од двоје, а оно које остане – у себи трајно садржи део оног другог. Тумачећи са религијског аспекта, сваки део овог великог путовања, сваки сегмент живота заправо је Огледало онога што је Свевишњи наменио сваком сваком појединцу, чије око није недремано.

Милан Радоичић

        НАПОМЕНА: Текст је раније, у краћем облику, објављен у часопису Међутим, као и на страници издавача. На Поенти, уз сарадњу са младим и перспективним гласом наше књижевне критике, текст објављујемо у проширеном облику, и истим путем истичемо обострану радост на успостављеној, сарадњи коју ћемо, свакако, наставити и у будућности.

Посета: 317