Ти си дао заповести своје,
да се чувају добро.
(Псалам 119, 4)

I

„На дан мог распећа
бели ветрови су молили
да будем снажан
током своје смрти.

Јер човеку нико
не може одузети
снове и људскост:

чулност изнедрену
из болних плећа –
ове наше земље.“

II

Сада су зраци убоги:
море вапи и презиром убија.
Мислим да ће човек
осетити много већи пад
и људи ће удружити силе
које их неће спасити.

III

„Не мислите да је смрт
она нит која епилог обједињује.
Већа смрт се проналази
у човеку који без свести
троши ваздух: чинећи страхоту.“

IV

Ја се служим говором
унутрашњости света.
Занемео сам и чујем
све речи патника из грла
како жуде за материјом.

И данас ће живети светлост
што радосно наилази,
али никада неће застати
оно сунце које вређа –
које зими не растапа хладноћу

већ људима ствара слику
о могућој топлоти.

V

„Уздај се вером у моћ природе
јер свет никога неће саслушати
ако су мисли изрезбарене.

Између два зла је светлост
која тешко достиже до врха.
Између два брда – чиста река
која предвиђа бујицу.

Посета: 212