Мој животе, мало ли те има!
Тек у шаку кол’ко стане зрно,
кол’ко оџак да издими дима,
испод нокти кол’ко има црно.

Одрàни ме земља, па сарàни.
Ни да станем, нити да се пригнем,
шта да чувам, ошта да се браним,
никуд пошô, одникуд да стигнем.

Мој животе, искàпана чашо
да се муке у тебе угњезде.
Чељуст разби, трновѝта пашо,
а ја тебе укова у звезде.

Вучја шапа зна ми место оно,
слабо место ди ће да загребе.
Мој животе, мое пукло звоно,
ти ме уби, а ја живим тебе!

Смукну уста кад имам да рекнем,
другог слушам а себе не чỳјем,
а да молим – не умѐм да клекнем,
но век људски стојећки векỳјем.

Мој животе, упуштена браздо,
све ти дајем а мало заимам,
моа слуго, мој крвнички газдо,
мој животе, тебе једнòг имам.

Посета: 110