(Напомена: симбол се користи као ријеч да опише све од симбола како их знамо: метафора, поређења, итд. Једном ријечју, свега оног што се користи у писању пјесме да се опише искуство. На извитоперен начин, „симбол“ у овом тексту је – такође симбол.)

                Погледајмо један још неименовани процес мисли у стварном свијету. Један радин човјек осмотриће постојање више различитих столица, и неће их због тога звати „метална столица“, „висећа столица“, „дрвена столица“ и тако даље, осим у изразитом случају бољег одређивања столице у свом говору. На дневној разини, свака од ових је подједнако столица. Дакле, ствара се кретња из многих, специфичних столица, у столицу уопште. Даље, ако је човјек мисаоно обдарен – а увјерни смо да јесте – столица се поопштава у ‘столичаство’, оно што столицу чини столицом; и то је мисао која да столицу описати као „нешто, са сједећом површином, и ногама итд.“ или схватити шта столица у разговору – макар ју не видио – представља, и даље се може послужити замишљеном столицом.

                И са овим би се свако требао сложити.

                Међутим, што се поезије тиче, процес је наизглед окренут наопачке. Наиме, почињемо са једном још неодређеном мишљу, коју називамо симболом. И том симболу придодајемо значај који зависи од наших искустава, окружења – једном ријечју, свега оног што утиче на нас као личност. Тај симбол је наизглед најопштији облик мисли, иако он то заправо није. Да појасним боље: један симбол се разликује од човјека до човјека, и, иако постоји површна једнакост, у дубљем тумачењу се јасно дају устврдити различита тумачења, пошто та два фиктивна човјека немају исто искуство. Тако они, више различитих искустава (читај: различитих столица)  сврставају под једну категорију симбола (читај: столичаство).

                Дaкле, оно што се наизглед чини општим је заправо појединачно, и самим тим нејасно. Пјесник сада има дилему. Користити се поопштеним, али нејасним или одредити, наизглед на штету општости? Погледајмо проблем мало дубље. Чим се пјесник одлучи на уопштавање, и на јасноћу, онда упада у замку, пошто се мора користити већ добро познатим симболима и њиховим значењима и на основу њих покушати изградити оригинално дјело, што неће успјети, баш јер је ограничен „јасношћу симбола“ и придодавање нових значења (путем метафора, веза, језичних контрсукција) је забрањно како ће оно допринијети новом значењу; али и из овог се ваљда види да је то немогуће.

                Пјесник се, онда, мора одлучити на ово друго: одредити симбол, тако да, парадоксално, коришћен симбол буде јаснији, а значење мање јасно. Како то изгледа у пракси? Пар једноставних примјера да наведемо:            

‘Халабука умукне, па буде само јек’  
‘Кроз мрак увек иде рохав на белој кобили’ 

(С. Берберски, Дуб)    

‘Као да издише споменик’
‘Скелети расцвјетавају успомене’

(Д. Костић, Морија)

                Да појасним: халабуку пјесник претвара у звук, потврђујући њене особине, али појашњавајући ју такође. Бијели коњ се супротставља рошавости. Постојан споменик, сјећање, издише. Скелет, мртвило и заборав, буди успомене итд.

                Видимо шта се мора десити у пјесничком процесу: познат симбол се мора негирати, успоређивати, мијењати, стављати у различите конструкције да би испливало пуно значење и да би се увидјела цијела способност пјесникова. А шта се дешава на дубљем нивоу? Почев с наизглед јасним симболом, ми га појашњавамо, дајући читаоцу неочекиван, нови симбол, тим створивши збуњеност код овога. Шта потом? Потом, ако је читалац докон боље разумјети пјесму, симбол у датом контексту представља јаснију слику искуства поред оне површне, на прво читање. Штавише, постаје својеврстан кључ за схватање других измијењених симбола. Што ће рећи, схвативши процес долажења до првог измијењеног симбола, има контекст како се опходити према другим измијењеним симболима.

                Али, измијенити симбол није – бар не увијек – могуће учинити у једном кораку. За то је некад неопходна и цијела строфа, посвећења измијени тј. појашњењу тј. конкретизацији симбола. Пјесник је циклус, можда, започео, користећи ријеч „биљка“; завршиће циклус навођењем тратинчица, ружа, тарчужака, дјетелина; доба дана, положаја биљке и сл. Измијенивши тако симбол биљке – који је сваком различит – у изразито специфичну конструкцију биљке као симбола, тако да се, једном схваћен измијењени симбол, не може опет случајно погрешно протумачити.

                Да се вратимо на примјер са почетка. Пандан овом горе би био онај посљедњи корак уопштавања столичаства. Како смо видјели да се специфичан симбол мијења у прости измијењени симбол, и коначно у сасвим измијењен симбол – али овога пута сасвим јасан и одређен – да у размјени информација посредством поезије, не може постојати нејасноћа шта је покушано рећи. Противрјечна конструкција поезије опет испливава у овим ситуацијама; пошто смо почели од партикуларног симбола, спојили више таквих симбола, проткали још покоју језичну конструкцију међу њих, и на крају, добили јасан симбол, који је само наизглед несхватљив. О урођеној противрјечности поезије је много већ говорено, па нећемо улазити дубље у то овдје.

                Као завршни осврт, употпунићемо сад први горе наведени процес, овог пута за пјесника. Један ће, дакле, пјесник, имати много различитих искустава и жељеће их записати, протумачити и слично. Он почиње можда са већ својим личним симболима, оним симболима и оном тумачењу симбола како им он придодаје значај. Ови су симболи они нејасни читаоцу, јер значење симбола позна само пјесника, а читалац још нема кључ. Ако пјесник жели да објасни симбол, онда овај губи своје појединачно оппште, и постаје измијењени симбол, симбол који има бољу одређеност и тачније значење како и читаоцу тако и пјеснику, или, постаје одређени општи симбол. Међутим, сад и читалац има кључ тумачити поезију, и између њега и пјесника нема више двојбе шта се мисли под овим или оним. И један и други сад могу тумачити симбол и поезију, и симбол као такав добија свој врхунац, поставши општи општи симбол (или симбол, јер га обје стране разумију, постаје опште добро, дакле ово прво ‘опште’; а симбол постаје другим ‘опште’ јер није самостојећи, него је такође заједнички посредством метафора, других симбола и тако даље).

                И овим се завршава развојни пут симбола.

Посета: 78