Задржавам дах око поноћи и бројим
до тридесет, до шездесет, до сто
како бих брзо и на препад упао
док ме не види и не наслути да се шуњам
иза врата, да ослушкујем, да вребам,
док не чује пуцкање зглобова, спојева ламината
или слабе могућности мојих образа
пре него одмахне руком на зреле замисли
и изветри на друго место, разређено.
Написао бих још нешто о детињству.

Можда о томе како смо гулили зидове
и лизали малтер као пуцкетави слаткиш
како се учим прецртавајући слике
из дебеле књиге о деци света,
или нешто о страховима од разгледница и маски
тешких руских бајки из хладне прошлости
кад је кукурузна свила била страшнија
од суве и седе старачке косе, сувих шљива
и када су приче и сан и годишња доба
били само мешавина дрангулија
уз кутију за перле испод кревета.

Или да га само тражим у згужваној садашњости,
том галопирајућем, огромном и страном сад,
да га нађем и склоним у колибу од прућа, од речи
што смо је некад градили, не откривам где.

Понекад се појави и окрзне ме мирисом и светлом
поведе ме та блага нит, и кренем
за варком мисли из времена и сећања,
само да ми каже, да ми шапне, нежно, најежено,
као тајну коју не смеш ником ни да зуцнеш,
само да ми каже: Оно није тамо.

Посета: 192