Откад си у бронзи капи горког меда
падају к`о сузе с наших дрвореда…
 
Траг барута глувог к`о уклет нас прати
неспреман у цијеви да се праху врати…
 
Никог више нема за округлим столом
чим је зазимило стигао нас пролом.
 
Залуд ти све причам кад си у свом болу
смјестио све лажи у  сурову школу…
 
Да знаш само, Бранко, колико је жива
над уснулом Јапром осма офанзива.
 
Када год смо макли росу с бајонета
пале су латице са задушног цвијета.
 
Затрана огњишта смјештамо у сање
свјесни да је прошло славно војевање.
 
Тако нам је данас, те је можда драже
оном што тугује са бронзане страже…
 
Све ће то незграпно у сузу да стане
док разни Лијани воде караване.
 
Из српских заблуда црни пелин ниче
без краја остају вратоломне приче.
 
Ти си барем знао да љепше постоје
под патином башта од сљезове боје…
 
Нема више мале из Босанске Крупе
ни пруге ни воза само празан купе.
 
Обезнађен схватам касно, мој Бранчило,
било је онако како није било.