Првог дана протеклог Новосадског фестивала књиге, публику је одушевио наступ добитница награде “Печат вароши сремскокарловачке”. Бројна публика, одличан наступ ауторки Бранковог кола, као и пријатна атмосфера летње вечери на отвореном, добар су показатељ да су тачне тврдње Ненада Грујичића да поезија у својој пуноћи живи и данас. Са Ненадом Грујичићем, директором Бранковог кола, уредником, песником и великим пријатељем младих и “Поенте”, причали смо о увек актуелним темама: поезији, младима, култури.

(Разговор је вођен 13. септембра 2019. на Новосадском фестивалу књиге – НОФЕК2019)

У току је манифестација 48. Бранково коло која траје од 6. до 16. септембра. Можете ли нам рећи какав је овогодишњи концепт и шта је то ново што смо имали прилике да видимо и чујемо?

Ја бих, пре свега, могао да кажем какав је концепт Бранковог кола у целини. Концепт овогодишњег Бранковог кола наслоњен је на претходне године, јер то је фестивал, манифестација или институција која је кроз време кристалисала концепт и дошла до оне тачке да има препознатљиву концепцију. Значи, то је манифестација која слави велико име српскога песника Бранка Радичевића и његову поезију која је  обимом невелика, свега педесет четири лирске и седам епских песама, али поводом којих постоји преко стотину већ музичких композиција. Ми, у ствари, радимо на темељу једног песничког мита и покушавамо да конкретизујемо лепоту стражиловске линије певања у савременом контексту наше поезије и књижевности. Основа нашега делања јесте афирмација младих, талентованих песника, уметника, духовника, уопште стваралаца младе категорије који имају амбицију да свој таленат упрегну у овом времену и да се остваре. Дакле, створене су неке рубрике, неке да кажем серијске целине Бранковог кола које су препознатљиве као што је, рецимо, „Песничко натпевавање“, затим „Портрети песника“, „Тако говоре песници“, „Промоција нових књига Бранковога кола“. Томе врхуне програми посвећени наградама Бранковог кола које су веома чувене и престижне, дакле, свечани чинови уручења награде „Стражилово“ за младе песнике, за књиге које објављује Бранково коло, затим „Печат вароши сремскокарловачке“ за најбоље књиге написане на српском језику у целини. Прва награда коју сам поменуо траје четрдесет и пет година, ова друга педесет две године што већ говори о континуитету. Затим, при помињању речи континуитет желим да наведем двадесет седми по реду филозофски симпозијум на Бранковом колу, ове године на тему појам наде, па је ту мото Бранков стих „Надо моја, ниси ваљда пена“. Затим, један необичан програм који траје тридесет две године „Песници играју шах“, шаховски песнички брзопотезни турнир. Зашто, питају се многи, па зато што је Бранко Радичевић играо шах и што Јован Ђорђевић сведочи да је 1849. године у Земуну сусрео Бранка који игра вешто, брзо повлачи фигуре и побеђује. Дакле, ти континуитети оличени рецимо хришћанским темама које трају тридесет једну годину у Карловачкој богословији сваке године. Ове године је била тема о вери. Континуитети су много важни зато што смо ми народ и држава дисконтинуитета.

Како се, из Вашег угла, остварује тај континуитет?

Ја, рецимо, пишем као песник, певам као песник и пишем као писац, радим овај посао у култури на такав начин да се преко мојих леђа преметнуло чак чудо од четири државе. Дакле, ми смо народ дисконтинуитета. Историјски гледано, културно, почнемо па срушимо, крене па стане. Таман се мало утемељимо, дође овај рат, онај рат. Читав двадесети век је прошао у том дисконтинуитету. Зато је сваки континуитет много важан. Четрдесет осам година Бранковог кола је моћан континуитет. То је нешто што говори да ми умемо, да можемо, да знамо савладати препреке и сваке врсте подметања чак, да знамо пролазити кроз чудовишта, Сциле и Харибде које су неминовне, саставни део живота. Живот је често или можда више постављен и установљен као неправда неголи правда тако да ми треба да се боримо за то да остваримо правду у слободи и слободу у правди.

Учесници Бранковог кола на НОФЕК-у 2018. године

Како данас млади песници гледају на ту неправду живота?

Млади таленти су таква енергија која тражи што пре, одмах. Морате бити веома пажљиви са младим уметником, не смете га повредити речју и гестом, не смете лако одбацити његов рукопис. Ако рукопис није најбољи, морате наћи начина да попричате са њим, шта би требало да уради да поради на том рукопису да то буде савршеније. Ми објављујемо талентоване младе песнике, ауторе и то је познато на целом Балкану, у региону. Ми откривамо младе таленте који умеју да казују поезију. Поезија је жива и неуништива.

Иако би неки можда рекли да поезија изумире, а да књижевност губи битку са савременим добом…

Они који говоре да је крај поезије, уметности и културе су бесловесни и глупави. То су људи са врло малим амбицијама и са врло скромним талентима. Они имају неке друге, можда трговачке, бизнис амбиције и томе слично, али духовни аспект света је моћнији од материјалнога. Ми живимо сада у свету који је заснован на шалтерима, банкама, меницама и осталом знамењу новца као вируса смрти човечанства. То је један период кроз који пролази наша цивилизација и који ће морати доживети катарзу, прочишћење и где ће се наша цивилизација морати установити као духовна и где ће духовно бити приоритет. Зато песници вире и провирују из овог материјалистичког ултракапиталистичког времена где је новац доминантан и смртоносан. Они провирују као цветови и у неком годишњем добу живе, касније дође неко невреме, они се склоне или их то невреме за тренутак потопи. Међутим, они се поново враћају. Дакле, ми смо пресрећни што се бавимо овом професијом, што се бавимо писањем, односно, певањем и што имамо своје претходнике оличене у песницима као што је Бранко Радичевић, Змај, Лаза Костић, Дучић, Црњански, Десанка Максимовић и тако даље. Значи, то је велика привилегија. Сваки млади песник који долази у Бранково коло буде на један природан начин упозорен. Каже му се да он треба да има врло крупну амбицију, да се разликује од свих који су писали пре њега, поготово да се разликује од песника у времену, јер поезија признаје само аутентичан стваралачки печат. Ето, Бранково коло је засновано на томе, на тој амбицији да се млад аутор оствари, да за кратко време стекне таленат за таленат. Шта је то? То је хиперсвест о урођеном таленту. Моћ артикулације талента на јавној сцени тога твога урођеног талента, моћ да артикулишеш, да се крећеш на сцени, да ти не смета ако ти неко каже „ти не вредиш ништа, лоше су ти песме“, ако ти то каже из некњижевних неуметничких разлога. То мораш да препознаш. Дакле, то је једна вештина и способност. Бранково коло има пуно таквих аутора који су изградили таленат за таленат и ево оно тече. Ове године је од 6. до 16. у знаку 195. годишњице Бранка Радичевића.

Ненад Грујићић прима захвалницу за допринос Новосадском фестивалу књиге

Пошто сте помињали младе пјеснике, можете ли нам рећи нешто више о томе какво је Ваше мишљење о савременој поезији? Да ли постоје одређени мотиви који одређују савремену поезију?

Поезија је свевремена и надвремена. Она у сваком времену призива основне теме. То је осећање љубави и смрти, ероса и танатоса, осећање пролазности и ту се онда налазе разнолике сцене, слике и призори који могу бити најразличитијег карактера. Рецимо у смени годишњих доба могу постојати разне боје светлости које песник примећује, или у урбаном аспекту живота у којем примећује препуне контејнере, сиромашне људе, неку сособу која храмље, неку опет особу која на неком незгодном месту испија флашу, или приметите да један суви лист пада са гране и у том осетите да је живот заиста пролазан и да на темељу тога стварате. Поезија је невероватно велика сила, она се остварује у матерњем језику тако да млади песници се морају понајпре остварити у свом, у нашем случају, у српском језику. Преводе нешто друго. Кажу да кад се преведе осамдесет посто неке песме да је то максимум. Дакле, у том погледу Бранково коло прибира и препознаје ауторе који на различите начине и на различите теме пишу. Међутим, оно што је важно казати и упозорити – треба разумети да свака песма у слободном стиху није поезија. Слободан стих може бити, кад то испишете као дугу реченицу, нека прича, неки прозни исказ. Поезија мора имати метричку структуру, орекстриран стих, мора постојати урођена музичка супстанца у стиху. Не можемо називати поезијом оно што разбаштињује мелодију матерњега језика и што прави неку врсту кљастог израза, неког утрнулог израза који нема у себи виталност, радост, креативни ерос.

Помињали сте, такође, награде Бранковог кола „Стражилово“ и „Печат вароши сремскокарловачке“ чије смо добитнице имали прилике да чујемо вечерас. Осим тога, Бранково коло додјељује још и „Статуету Бранка Радичевића“, међународну награду „Бранко Радичевић“, а од ове године и награду „Стражилово“ за цјелокупни пјеснички опус.

Да, и „Велику повељу Бранковог кола“ за животно дело људи из света уметности који су сарађивали у континуитету са Бранковим колом. Ево кад помињемо „Велику повељу“ до сада су је добили, на пример, Миша Јанкетић, Весна Чипчић, Владета Јеротић, Љиљана Петровић, наша суграђанка и други. Према томе, Бранково коло се кроз време разрадило, оно је напросто сустизало да постигне ту врсту пењања на Парнас, на песнички Олимп у смислу да се шири лепеза наших награда. Зашто? Зато што Бранково коло има велику привилегију да се налази у Сремским Карловцима, на Стражилову, у Новом Саду и кад поменете Сремске Карловце и Стражилово, то је једна духовна снага и симболика.  Нови Сад такође. У Новом Саду у деветнаестом веку се формирала основа песничкога израза и песничке лепоте у Срба. То је једна привилегија. Сремски Карловци још у осамнаестом веку баштине такав епитет. Поменимо само Лукијана Мушицкога, на пример, који је био архимандрит, црквено лице, али и песник, и који је, разапет између те две улоге, успео да опстане у времену. Стражилово је наш Парнас. Кад помињете да смо ове године први пут увели награду за животно дело, њен добитник Крстивоје Илић, изузетан песник стражиловске провинијенције, толико се обрадовао да је рекао да за њега не постоји веће име за награду и онда је поменуо Стевана Раичковића са којим се нашао једном на Јефимијиним данима у Трстенику и да је Раичковић рекао: „Крстивоје, да ми је да остарим и да у старости добијем награду која се зове Стражилово“. Ми, у ствари, награду „Стражилово“ додељујемо младим песницима који код нас објављују књиге и била је велика радост пропратити четири песникиње и њихов култивисани надарен говор и читање изузетних песама приликим уручења награде. Прошле и претпрошле године ју је добило пет песника од којих је најмлађи имао деветнаест година. Дакле, чудеса се догађају. Ми знамо да поезија живи и да је неуништива, да постоји огроман број талената и да их је потребно институционално подржати.

Учесници Бранковог кола на НОФЕК-у 2019. године

Нови Сад је Европска престоница културе за 2021. годину. Да ли се то и у којој мјери одразило на рад Бранковог кола?

Бранково коло има конкретан предлог за европску престоницу културе. Бранково коло има стару идеју да за европску престоницу културе, за ту годину, за институције које га подржавају, које материјално држе институцију европска престоница културе, да омогуће подизање алеје песника на Стражилову. Дакле, доле од самога Стражилова до врха, до Бранковога споменика и гроба, да се подигне од двадесет до тридесет биста наших и светских песника и да се на сваких стотину метара постави једна клупа са антологијским стиховима појединих песника и са кратком биографијом. То би били песници као што су Гете, Пушкин, Еминеску, Петефи где бисмо у сарадњи са амбасадама Немачке, Русије, Румуније и Мађарске, на пример, лако добили њихова попрсја. Да то, даље, буду песници из Португала, Чешке, Италије и тако даље. И да буду наши велики песници, наравно, централни Бранко је већ тамо, онда бисмо додали Змаја, Лазу Костића, Диса, Дучића, Црњанскога који је написао чувену поему Стражилово. То је нешто што остаје. Ми гледамо са неповерењем на пројекте који се одигравају на једну или две ноћи и онда се та велика позорница састављена за пар дана растави и ништа не остаје после одржаног програма, рецимо, на сред улице. Дакле, треба за европску престоницу културе поводом одржавања у Новом Саду и Сремским Карловцима правити што више оних пројеката и програма који ће остати генерацијама после 2021. године.

Можете ли нам укратко још рећи каква су Ваша искуства са Новосадским фестивалом књиге?

НОФЕК сачињавају људи који су своју књижевну физиономију, своје прве књиге објавили у Бранковом колу и који су своју прву награду, неки за сада једину, добили у Бранковом колу, тако да су они нека врста продужене руке једне лепоте која се зове стражиловска линија певања. Ја имам у њих поверење. Они су талентовани, они имају визију, уз то су веома агилни и способни. Дакле, желим успех НОФЕК-у, да ово три за почетак буде помножено са десет, па да онда даље сустижу четрдесет осмо Бранково коло.

Александра Зорић

Посета: 251