Након првеначког Кенотафа (2011), а после осам година, Жарко Миленковић (рођ. 1988), песник, есејиста, књижевни критичар и уредник књижевног програма и књижевних издања Дома културе „Грачаница“ у Грачаници, огласио се новом песничком књигом Крхотине лета(2019) у издању краљевачке „Повеље“. С обзиром на његов континуиран и предан рад који је у великој мери усредсређен на поезију, који је, поред осталог, резултовао актуелном песничком књигом, одлучили смо се да поразговарамо са њим.

  1. Шта за твоју душу значи поезија? Шта поезија буди у човеку? Које је њено место у свету данас?

Све! Твоје питање напросто тера на патетичан одговор. Поезија је за моју душу лек. Она је не бег, не отклон од света, већ свет сам. Она је једно од Божјих чуда датих човечанству. Она је „сублимат сублимата“, како каже песникиња Злата Коцић. Поезија је највећи досег човечанства. Најчистији његов продукт. Највећа служба језику!

  1. Да ли себе сматраш младим песником? Шта за тебе значи „поезија младих“? Да ли, када је реч о поезији, категорије попут „старо“, „младо“, ново“ и сл. имају смисла?

Тај термин „млади песник“, а који су, чини ми се, увели медији, у недостатку неких других термина, прилично је дискриминишућ. Он означава особу која заправо и није песник, већ тек покушава да то буде. Међутим, или јеси или ниси песник, године ту немају никаквог значаја. Када је реч, пак, о „поезији младих“ то је већ сасвим друга прича. Ту се, пре свега, мисли на стварање поетика које су још увек ван књижевних канона, али које су и те како значајне за књижевност и културу. Ту се на најлепши начин види како књижевност саму себе обнавља. И да, себе сматрам песником млађе генерације, никако младим песником у оном пежоративном значењу.

  1. Које би српске песнике препоручио као врхунске?

Некако се у досадашњем развоју српске књижевности показало да нам је поезија константно на високом нивоу, док се за друге књижевне врсте то не може рећи. Српска поезија је и данас на много вишем уметничком и сваком другом нивоу него што је то проза, иако се проза неупоредиво више чита. Разлоге томе треба тражити у самој суштини поезије, а то је слобода. Поезија је најслободнији вид уметничког изражавања и добра поезија не трпи никакву врсту идеолошког дискурса, већ само вредност, а с тим у вези су и они Миљковићеви стихови „хоће ли слобода умети да пева / као што су сужњи певали о њој?“ Много је врхунских песника, ако мислиш на целокупну српску поезију, онда би тај списак био подужи, ако ме питаш за садашњи тренутак и ту је списак дуг, али се може свести на нека имена која сматрам заиста посебним, а то су, између осталих, Радмила Лазић, Злата Коцић, Дејан Алексић, Милена Марковић, Живорад Недељковић, Гојко Божовић, Драгомир Костић, Никола Живановић, Слободан Јовић, Бојан Васић, Велимир Кнежевић, све су то истински песници. Прави и по свом таленту и по својој човечности.

  1. Који су песници на тебе оставили трага?

Мислим да све оно што један писац чита оставља некаквог трага на његово стваралаштво, јер зна се да писања нема без читања, додао бих без много читања. Раније су писци инспирацију тражили у природи и ономе што их окружује, наравно, чине то и даље, али много више у књигама, међу прочитаном. Песници за које мислим да су оставили највише трага у мом стваралаштву су, свакако Момчило Настасијевић, Васко Попа и Новица Тадић.

  1. Да ли је нека песничка књига вредна да се назове прекретничким песничким догађајем?

Одговор зависи од тога из ког угла посматрамо.Ако посматрамо из личног угла, онда свака песничка збирка која нас освоји може бити прекретничка, ако је питање усмерено књижевноисторијским правцем, онда би се одговор битно разликовао од оног првог. Али да покушамо да пронађемо неку средину, па да кажемо то овако: Свака песничка збирка која је оставила неизбрисив траг у целокупној српској књижевности и утицала на све остале у било ком смислу (можда и у ништитељском смислу, што да не) се може назвати прекретничком. За једну линију песника то могу бити зборници средњовековних служби, за другу линију песника Кантакузинова „Молитва Богородици“, за трећу, четврту, пету, шесту… Његошев „Горски вијенац“, Бранкове „Песме“, Црњанскова „Лирика Итаке“, Попина „Кора“, Павловићевих „87 песма“, Тадићева „Присуства“, Јеврићкине „Ижице“, Лалићево „Писмо“ и списак се може проширивати у том низу. Савременој поезији, чини се, нису потребне прекретничке збирке. Савремена поезија је сва прекретничка.

  1. Да ли књижевни критичари довољно прате, адекватно описују и, најпосле, успевају да подстакну својим текстовима на читање песничких књига?

Критичари довољно прате и веома лепо описују савремене српске песничке збирке и поетичке токове (наравно у условима који су врло оскудни), но то нема много утицаја на подизање рејтинга читања поезије. Поезија је до те мере скрајнута, да јој критика не може много помоћи.

  1. Омиљена песма и зашто баш та? Или зашто не ниједна?

            „Антипсалам“ Новице Тадића. Чини ми се да стихови ове песме описују положај песника у данашњем свету. Његову борбу и опстојавање у борби са непресушним злом. Антипсалам је песничка мука. Песник је у средишту зла, у борби да се оно победи и да се непријатељи преобрате у слављењу Господа. Док има песника има и наде, што илуструје крај песме:

„Свако ми зло справи; свим мукама,
свим јадима, свим претњама покажи
прстом на мене,
тако, тако, Господе.
Нек се непријатељи моји окупе око
мене,
и нек се веселе, славећи Те.“

 

Интервју водила:
Јелена Марићевић Балаћ

Посета: 161