Od koje sam ja vrste?
 
Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi
i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko,
i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me;
ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima
svoje još dalje.
 
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde,
neće moći završiti.
 
Nije reč o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne
mogu saznati samo očima.
Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha,
metala, ikre, semenja…
 
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To
beskraj po meni hoda.

Poseta: 312