Потиснути облици говорили су вриском.
У паду сутона пулсирао је наш одјек.
Ненавикнут на растанак,
држао се кришом
оног што смо кроз неки исконски нагон
као излаз, памтили тек у гласинама.
Чинило се јасно –
данас протиче један век
и сада смо доказ издржљивости
пронашли у нама.
 
Када су светови пали,
ја сам ти прећутао жељу,
распарену на два незауздана дела –
да сам као онај тих и хладан простор
у коме се, замотане у шапат,
окрећу звезде.
Са њима били бисмо макар ближи
једном погрешном осећају два тела,
разапета између навика
где се страхови од самоће
множе и гнезде.
 
Неосујећени временом.
Носећи у себи
летњи спокој благих киша.
Чекамо неке другачије сутоне,
ношене дивовима ветра и сунца,
крај којих је пустош стварности
све тиша.
Тамо, пронаћи ћемо вечност,
довољну таман за нашу младост,
откуцај неба
и враћену тишину оног јула
када си мирисала на тек упаљену свећу,
цимет и врео дан,
крај мојих загрејаних
па минулих чула.
Посета: 217