Питање идентитета у роману ,, Кап шпанске крвиˮ Милоша Црњанског

            Књижевност ХХ века богата је романима у којима је постављен проблем у вези са идентитетом, проблемом целовитости личности једног јунака или јунакиње, или проблемом идентитета једног друштва. У роману Кап шпанске крви Милоша Црњанског, постављено је управо то, питање идентитета главне јунакиње, Лоле Монтез. Кап шпанске крви је објављена је 1970. године, и један је од романа Милоша Црњанског који ширем аудиторијуму није толико познат попут Сеоба, Романа о Лондону и др. Сам писац је за књигу рекао: „То је тежак туђински романˮ. И поред недовољне информисаности о Капи шпанске крви, роман се, својом структуром, налази на прекретници двају књижевних праваца: у њему се могу уочити књижевне црте модернистичког и постмодернистичког духа. У роману, сви погледи су усмерени ка главној јунакињи – жени, плесачици, куртизани, заводници, грофици Лоли Монтез. Питање идентитета главне јунакиње расветлиће се преко писама које је госпођица Монтез слала својим љубавницима. Писма ће нам служити као форензички докази особе која је, за кратак период боравка у Минхену, оставила тако снажан утицај, да је забележена у историји Баварске. У роману, Лола пише три писма. Прво је упућено љубавнику Хајнриху Ројсу кога је оставила у Аугсбургу, друго младом студенту, грофу Хиршбергу, а треће је упућено краљу Лудвигу I.

            Роман започиње описним приказом пута којим се крећу кочије ове фамозне плесачице. Одмичући од села Митендорфа, госпођица Лола застаје код једне гостионице, верујући да се последњи пут поздравља са својим љубавником, Хајнрихом Ројсом. Писмо упућено Ројсу гласи:

Застали смо у једној старој гостионици, не знам где, само зато да бих могла, Светости, да Вам напишем ово писмо. Мислим на три вечери које дајем у Минхену, али много више на ноћи које сам, Хајнрих, провела са Вама. Заборавите ме. Заборавите ме што пре. Нисмо се показали достојни наше љубави, предали смо се на милост и немилост чула. Горели смо на ватри коју је запалила у мени Ваша племенитост много више него Ваша срчаност и насиље. Ви ћете ме брзо заборавити, али ја ћу, у својој машти, уживати са Вама много дубље сласти него што сам смела да их осетим док смо били заједно. Бог је био против наше љубави.[1]

            Прво писмо је од великог значаја за разумевање наредних. Из њега можемо, као веродостојне чињенице, издвојити следеће: Лола Монтез се враћа са пута, застаје негде – у овом тренутку, из писма не знамо где се тачно налази, али знамо да се упутила ка Минхену. Препуштена заносу страсти, Лола се у писму присећа лудих и незаборавних ноћи проведених крај Хајнриха, молећи га да је заборави. У роману је на један необичан начин сваки Лолин покрет праћен описом околине која је окружује: док пише писмо своме љубавнику, у даљини се гомилају олујни облаци и топлота испарава из суве земље. Слике пејзажа могу се симболично схватити као хаос који јунакиња оставља са собом, али и хаос који тек следи. Пажњу такође треба посветити и потпису који је исписан на крају писма. На крају овог писма, јунакиња се потпиује као Лола.

Право име јунакиње романа Кап шпанске крви јесте Maria Dolores Pois u Montez, како се у наставку текста представила свештенику. Може се претпоставити, ако се особа потписује само својим именом – и то не правим већ уметничким – да је она особи којој је писмо упућено позната само као Лола. Дакле, Хајнрих Ројс познаје Лолу Монтез. Поставља се питање да ли Лола Монтез своје уметничко име користи да би прикрила своје право лице? Писма у роману су увек праћена образложењима које најчешће јунакиња изговара, и ти докази су важни за разумевање писама, као и личности јунакиње. У наставку романа следи њен монолог, којим се завршава прво поглавље. У налету беса, играчица говори отворено о својим страстима и својој жељи да ослепи мушкарца који, после ње, неће ниједну другу зажелети.

            „И он је био само случај, да бих најпосле опет задовољила ту потребу душе која ми се стално враћа, да се узвисим, да чезнем. Нисам више могла да одолим тој жељи, а не његовим погледима. Никад ме неће заборавити. Волеће ме, јер сам била свирепа. У његовој успомени не само моје беле груди, него и моја неприступачност биће знаци савршенства и, скоро божанства…ˮ[2]

            Из наведеног цитата можемо уочити Лолину склоност ка издаји, охолост која влада њеним бићем. Сада без маске Лоле Монтез, играчица Maria Dolores Pois u Montez потврђује да је њен љубавник, Хајнрих Ројс, био само случај. Не тако далеко – напротив већ у следећем поглављу – читалац се сусреће са другим писмом. Играчица је у Минхену. Без одмора, она ступа на сцену минхенског позоришта. Лепотом свог белог тела, стекла је већ мноштво симпатија. У роману се открива лик младог студента, грофа Хиршберга, који је опчињен Лолином лепотом од тренутка када ју је упознао. Хиршберг је, иначе, требало само да надзире плесачицу, како га је пријатељ – Хајнрих Ројс – замолио.

            Млади студент, препуштен својим страстима и опчињености која му је замутила ум, постаје више него надзиратељ. Мноштво људи је посетило те вечери минхенски театар, у ишчекивању да виде фамозни плес играчице Лоле Монтез. У писму које је било упућено Хиршбергу писало је само:

Дођите на позорницу,

                                   Лола.[3]

            Из другог писма не може се ништа више сазнати, од места где играчица чека младог студента. Иза спуштене завесе владала је тишина. Пропратна реплика Лоле Монтез, као и у првом писму, од великог је значаја за разумевање психолошког стања плесачице у том тренутку. У разговору са студентом, госпођица Монтез каже:

            „Данас играм за краља. Па ако успем, кунем вам се , играћу одсад само за вас, али гола. Најзад ћу имати где да се скрасим. Старост је, Хиршберг иста као и деца, ћути и трпи и обожава. Припазите како ће да ме очима гута и, ако данас останем жива, знајте, припашћу вама…

            – Рекавши му кроз тихи кикот: Ако пре тога припаднем њему.ˮ[4]

            У цитату се јавља парадокс, који се односи на речи које плесачица казује Хиршбергу. Лола Монтез ће се, изласком на сцену, сусрести са мноштвом погледа публике. Играчицу не брине мноштво, већ поглед краља Лудвига I. Поставља се питање: да ли је Лола Монтез већ унапред знала шта је чека или, боље речено, ко је чека након игре? Након игре, фаталну куртизану Лолу Монтез чекао је краљ, двор у Барештрасе и титула грофице Ландсфелд. Коначна дестинација Лоле Монтез била је место крај краља Лудвига I, место које је плесачици обезбедило ново име, нову моћ. Када се каже ново име, мисли се на трансформацију имена шпанске плесачице Mariе Dolores Pois u Montez, која се  више неће одазивати на име „Лола“, већ име „грофица Ландсфелд“. Друго писмо је, према овоме од великог значаја јер из њега још једном потврђујемо Лолино неверство, сада према Хиршбергу, али од већег значаја јесте уочена појава трансформације Лолиног идентитета. Од тренутка када фатална играчица постаје фатална грофица, све у вези са личношћу Mariе Dolores Pois u Montez почиње да се мења.

            Оно што је грофица пронашла поред краља јесте осећај сигурности. У налетима страсти и потребе за слободом, јунакиња романа почиње да мења своје маске. Са краљем, она остаје фатална грофица, али у кревету, са својим љубавницима, она постаје она стара – али и даље фатална и неприступачна – Лола Монтез. Замена маски у зависности од околине и тренутног стања, јунакиње романа Кап шпанске крви може се упоредити са женским ликовима из драме Маска Милоша Црњанског. Лик Генералице и лик глумице, по начину на који се смењују у драми могу се упоредити са променом коју чини Mariа Dolores Pois u Montez.

            Како би се лакше разумела промена идентитета играчице Marie, може се у обзир узети теорија о „свесном и несвесном садржајуˮ које чине једну личност, једно Ја.[5] Лолин долазак у Минхен, завођење студента и краља, представља свесни садржај њене личности. Лола Монтез је плански присвојила титулу грофице Ландсфелд. У тренуцима када играчица није способна да се одбрани од сопствених налета страсти, она чини оно незамисливо. Ти необични тренуци излива страсти, потреба за уживањем, представљају  несвесни садржај њене личности. На скали сукоба, ова два садржаја су у непрекидној борби. За сваки садржај, играчица има одговарајућу маску. Када жели да се домогне нечега што би било и превише за једну играчицу, Maria ће користити маску грофице Ландсфелд, а када жели да удовољи својим чулима, користиће маску Лоле Монтез. На скали сукоба, поред међусобне борбе маски, уочава се и борба играчице са својим истинским идентитетом – борба Марије са Маријом. У роману, оваква врста борбе праћена је увек огледалима и одразима. Мотиви огледала и сенке у књижевности увек упућују на двојство и могући расцеп личности.

            „Не бојим се никог, само себе, драги Беркс – говорила је играчица излазећи на врата министарског кабинета, као нека охола, црна пауница. – Кад наслоним, покаткад, чело на прозор и погледам напоље, из живота у који сам се склонила, у мрак и ноћ, чини ми се да видим ону другу која је исто што и ја, па ипак само на жалост, празнина и слика стакла, што је и само прах. Те Лоле сам се згрозила, толико пута код прозора у својим собама, у Енглеској, Русији, Шпанији, Индији, и затим да ћу се само ње згражавати и кад будем стигла ко зна још куд.ˮ[6]

            Борба са сопственим идентитетом играчици уноси немир и страх. Одједном, уочавамо мноштво идентитета на једном месту, мноштво маски. Ова констатација би савршено дешифровала Лолино друго писмо. Не само да смо из писма сазнали да играчица чека младог студента, Лола Монтез је написала: „Дођите на позорницуˮ. Не: „Дођите, чекам вас иза позорнице“. Стога се може закључити да је играчица позвала студента, али и читаоца на позорницу како би били сведоци једне опште борбе која се одвија међу мноштвом ликова, мноштвом маски једног напуклог идентитета.

Треће писмо написано је краљу Лудвигу I, и гласило је:

Застала сам, у једној старој гостионици, у Аугсбургу, Величанство, да одморим коње и своју Маријет и да се исплачем до миле воље. Не знам куда ћу, јер за мене сад више ништа смисла нема. Сећам се Тебе и никог више на свету. Мислим на наше ноћи у снегу, дивне, незаборавне, на твоју доброту. Све је ситно и пролазно крај тога, Луј. Нисмо се показали достојни наше љубави, задовољили смо само своја чула, зато ћеш ме заборавити, мада бих ти, кад бих могла да се вратим дала сву своју душу, коју си имао увек. Остави тај град где живиш и не заборави да ћу ићи у Италију, да те чекам. Дрхтим за судбином твојом и уживам при помисли да си мој. Твоје краљевско чело, твоје мудре светле очи и твоја жарка љубав песника и уметника. Не заборавите ме и пишите ми у Женеву. Ја ћу вас чекати тамо док год будете хтели. Бог је био против наше љубави. Лола.ˮ[7]

            Трећим писмом фамозна играчица се опрашта од краља а и од читаоца. Трећим писмом се завршава роман. У писму је Лола Монтез саопштила неке веома важне констатације. Она говори о пролазности живота наспрам материјалних ствари, признаје да су се и она и краљ препустили хедонизму и да их је све то коштало, да није било достојно њихове љубави. Треће писмо, не само што је опроштајно – какво је било и прво – али је најинтимније од сва три. Али, ако се обрати пажња на реченице у роману које су претходиле писму, онда може доћи и до промене закључка:

            „Прилазећи, после мучног путовања, у неком стању сталног сна и умора, после подне, Аугсбургу, она зажеле да краљу напише писмо. Била је узнемирена судбином својих улога и уштеђевине у банкама и хтела је да га подсети да му је још увек на бризи…ˮ[8]

            Искра истинитости осећања која су се видела и осетила у трећем писму, овим цитатом биће унапред поништена. Опет, Лола Монтез пише писмо из користољубља. Постоји једна невидљива повезаност сва три писма. Прва чињеница која их повезује јесу потписи. У сва три писма Mariа Dolores Pois u Montez потписује се као Лола. Помоћу потписа, али и свих изнетих чињеница, може се потврдити да су писма која су писана љубавницима Лоле Монтез била неискрена. Другу заједничку нит представљају примаоци писама. Сва три писма упућена су љубавницима. Трећа нит заједничка је за прво и треће писмо – оба су сличног садржаја.

            Расцепљеност идентитета јунакиње романа Кап шпанске крви питање је онтологије играчице Лоле Монтез. Константна замена маски резултат je потрeбе за скривањем празнине која се налази иза маски, иза позорнице. Маска Лолe Монтез, маска грофицe Ландсфелд не постоје. Њене маске су делови свеопште празнине и делови ништавила које она од почетка до краја романа покушава да разуме и да се саживи са њима. Када маске падну, од фамозне играчице Лоле Монтез остаје само прозиран одраз у огледалу. Различите маске у роману могу се схватити као мимикрија свеопште празнинеглавне јунакиње.

            Пукотина у идентитету Mariе Dolores Pois u Montez представља, у извесној мери, и  индикатор светскоисторијског расцепа.

 

 

Иван Јевтовић

 

 

[1] Милош Црњански, Кап шпанске крви, НИРО, Београд, 1984: 12.

[2] Исто, 14.

[3] Исто, 18.

[4] Исто, 19.

[5] К. Г. Јунг, Лавиринт у човеку, Невен, Београд, 1995.

[6] Милош Црњански, Кап шпанске крви, НИРО, Београд, 1984: 96.

[7] Исто, 170- 171.

[8] Исто, 170.

Посета: 162