Новосадски фестивал књиге – НОФЕК2019 угостио је по традицији учеснике Бранковог кола на посебној активности фестивала посвећеној овој престижној организацији. Вишегодишња сарадња изнедрила је нова песничка имена, али и довела до богатије књижевне сцене и књижевног живота у Новом Саду. Разговор смо водили са песникињом Илеаном Урсу, која је, осврћући се на своје почетке, дала ветра крилима младих који су одабрали да следе пут поезије и књиге.

Добитница сте „Печата вароши сремскокарловачке“ за 1979. годину. Шта је та награда значила за Вас у тренутку када сте је добили?

И тад и сад то је једна од мени најдражих награда које сам добила за поезију. Тад ми је значила, јер су ми се онда на неки начин отворила врата и ушла сам у ред правих песника, а данас ми значи, јер ме подсећа на време које се између разлило и донело друге награде. Значи, има исти значај, исту светлост. Тад је била радост, јер сам била млада, јер сам отворила врата, а сад ме подсећа на то време. Греје просто.

Неријетко чујемо мишљења да је поезија скрајнута, да је недовољно читана. Какво је Ваше мишљење о томе из перспективе онога ко поезију пише?

Прво треба да буде јасно да песници никада нису били омиљени у смислу тетошења. Бити песник јесте бити путник на сопствену одговорност. Без обзира што нам и статистички доказују да се књиге поезије мање купују, да се мање чита, да није то више, ја немам то убеђење. Ја верујем у песничку реч која има снагу да покрене и ако само један човек чује и разуме шта сам ја рекла, моја песма је нашла пут. Ја не верујем да се мање чита. Са друге стране, ја сам у контакту са доста младог света, колегама моје деце и од њих чујем и имена која читају … имају стихове које понављају у одређеним ситуацијама, што је знак да се ипак чита, али да нама сада окружење диктира да се на неки начин чак и стидимо ако нас више заинтересује оно што ја зовем елитном културом. Сада је ин бити у оном најнижем забављачком слоју и чак и они који читају неће отворено говорити то, јер онда нису ин.

Будући да сте на НОФЕК-у у оквиру програма које је припремило Бранково коло, да ли бисте нам могли рећи какву улогу и значај има ова институција у нашем културном и јавном животу?

Бранково коло јесте институција која заслужује више пажње од оних који промишљају културну политику и овог града, и ове покрајине, и ове државе. Као што и друге културне манифестације из оне области коју ја зовем елитном културом треба да имају своје место, а не да буду третиране на нивоу „биће ентузијаста и то ће се одржати макар како, неко ће уложити труд“. Чињеница јесте да манифестација која траје педесет година има не само сврху, не само мисију, него има и толики значај да је опстала. Увек је било и тешких времена, никад није било све сјајно, али праве ствари се изборе, просто опстају и дешава се (ја сам мало старија па памтим и друго све што се десило), дешава се то да неке манифестације у које је уложено, јер су тренутно биле по вољи или из других разлога, су се угасиле, а праве, као Бранково коло, трају педесет година. Зато они који промишљају културну политику би требало да обрате пажњу и да одрже и да улажу у манифестације чија мисија јесте елитна култура, језик, књижевност, музика, класична, сликарство. Ту да се фокусирају. И наравно, имам страшну жељу да неко схвати да бити млад не значи да не знаш шта хоћеш и да не умеш да реализујеш шта хоћеш, да младима треба, ако имају једну визију, дати пуну подршку, не само ову моралну, ви то имате, вама младима треба и финансијска помоћ да остварите оно што сте замислили, а да се мање трудимо око онога што је део назван забава, који највише узима од финансија које се одвајају за целокупни неки културно-забавни живот.

Управо у контексту тога што сте рекли, Бранково коло је једна стара установа и стара манифестација, док је са друге стране НОФЕК нова, па бисмо вољели чути какво је ваше искуство на овом фестивалу?

Да вам кажем, ја сам двадесет и пет година организовала и водила покрајински штанд књиге и ја сам један од оснивача салона књига у Новом Саду и у Београду. Вечито сам била у дилеми зашто је на салону у Новом Саду врло мало посетилаца, а препознајем ликове из Новог Сада који хрле у ону гужву у Београд и онда сам схватила да већина тих људи уопште не иде због књиге, него иде да каже да је био на сајму књига у Београду. Зато мислим да је овај фестивал сјајан и да не треба да вас обесхрабри што није гужва у смислу да се пуно људи гура. Никада те гужве нису мерило заинтересованости, него „да ли је ишла комшиница, па ево идем и ја“. Мислим да вам је ово сјајна идеја, да је ово сјајан простор, управо за ваш дух, отворен, неомеђен. Моју ћете подршку, ако ме икад неко пита, имати. Али мислим да град треба да окрене поглед на овакве манифестације младих које нису осмишљене да трају једно вече и једно лето. За једно вече и једно лето – лако. То је онда ветар. Ово има сасвим други један замајац који ће се кроз време захуктати и за десет година ће бити сасвим другачији. Биће пун трг, јер ће се створити навика. А кад будете у мојим годинама, онда ћете рећи: „Е, а ја сам био међу првима који је то радио!“.

Хвала Вам!

Срећно вам било, децо!

(Разговор вођен 13. септембра 2019. године у току трајања Новосадског фестивала књиге – НОФЕК2019)

Александра Зорић

Посета: 55