Петер Хандке је један од оних писаца који је још у раној фази стваралаштва дефинисао своју поетику јасним одредницама, а протоком времена показао како постаје све утемељенији на тим стваралачким начелима. Најилустративнији доказ ове тврдње јесте Хандкеов конфронтативни  наступ на самиту књижевне Групе 47 у Принстону, када је говорио о новом реализму немачке књижевности. Овде је Хандке довео у питање однос језика и књижевности.  Говорећи о неопходности описивања у књижевности, њену улогу видео је као „неопходно средство да се стигне до рефлексије“, но подсећа „да се књижевност прави од језика, а не од ствари које језик описује“, као и да језик никако не сме да буде само средство за именовање ствари. За Хандкеа је описивање стварности  именовањем, удаљавање од ње. Преведено на језик свакодневице – књижевно дело не би требало, а нарочито не у новом реализму, да буде грађено на приказивању предметности именовањем развијеним до описивања.

     У свом стваралаштву, Хандке именовању и описивању даје онолико простора колико је то потребно за приповедање и указивање на опажања субјекта. Реалиста (или нови реалиста, попут Хандкеа) за полазиште има реалну основу, коју аутор опажа, а потом о њој приповеда тако да не сведе језик на именовање и описивање ствари. Циљ Хандкеовог приповедања је рефлексија, а средства којима се до ње долази јесу језик, опажање и приповедање. Усаглашеност ова три постулата и постизање циља оличени су у једноставној радњи са кафкијански угроженим протагонистом.  Голманов страх од пенала је најрепрезентативније практично упориште ових тврдњи.

I

    Није тешко уочити, а вероватно је да је и сам Хандке тако хтео, оно кафкијанско у Голмановом страху од пенала. Поетика Франца Кафке, нарочито њено манифестовање у роману Процес прилично јасно се очитава на неколико равни. Хандке, као и Кафка, приповеда врло читљиво лаком реченицом и свакодневном лексиком, нема сложених сплетова догађаја или унутрашњих монолога.  Израз је неутралан и хладан, но и језгровит и јасан. Именом јунака, Јозеф, и тоном приповедања Хандке се са особитом вештином приближио Кафки, и, попут њега, уводи свог читаоца  у радњу in media res, и у прве две реченице крајње језгровито излаже информације о протагонисти, Јозефу Блоху. То да је он некада био голман, а сада је отпуштен с посла (или му се тако учинило?) где је радио као монтер, практично су једино што читалац зна о њему. За разлику од Кафке, који презиме свог Јозефа К. своди на иницијал и чија је садашњост једино позната читаоцу, Хандке Јозефа Блоха гради нешто преданије, додајући му прошлост у виду професије, бившу супругу и на крају крајева целовито презиме, али без обзира на то обојица су суштински пасивни јунаци.  Но, и поред овога, стиче се утисак да је Блох човек без корена – пар пута се чује са бившом супругом само онда када јој тражи новац, а са пријатељима не успева да успостави контакт. На овом месту се сличност између Хандкеа и Кафке на плану осликавања протагонисте завршава.

    Јозеф Блох, без икаквог парадокса и апсурда у свом окружењу, јесте пасиван, али није неспособан да влада својим животом и његови поступци не зависе од осталих ликова. Потенцијални отказ Јозефа Блоха није догађај на коме се заснива фабула, мада се може тумачити као подстрек за све што је уследило. Након ситуације на градилишту није уследило очајање, нити жестока реакција Јозефа Блоха – уместо тога, он као да се решио некаквог баласта, наставља да живи монотоно, само лишен обавеза: живи у хотелу, купује новине, једе омиљену му кобасицу и одлази у биоскоп, а промене на менталном плану – ако их има – пасивне су и не ремете свакодневну рутину.

    Са посебном пажњом се ваља осврнути и на Блохов однос са женама.  У дијалозима са женским ликовима очитава се његова неспособност за успостављање дубљих емотивних веза  – назнаке тога леже и у чињеници да је једна од тих жена „бивша“. Његов положај је инфериоран, он није у стању да наметне тему разговора и буде доминантан или бар равноправан саговорник. Овакав положај изражен је у стану са благајницом – смета му када она почне да његове речи употребљава као своје, дијалог се одвија на линији питање-одговор и ствара се осећај нелагоде: „Она се узнемири, поче да хода горе-доле по соби; тражила је занимацију, повремено се глупо осмехивала. Извесно време прошло је у окретању и мењању плоча“[1]. Веома је индикативан и моменат у коме ова нелагода  достиже врхунац, односно, моменат када Блох почиње да дави благајницу Герду (један од свега два именована женска лика у новели) , што чини тренутно након што га она пита иде ли данас на посао. Сличан моменат нелагоде, само без кобног завршетка, јавља се и у разговору са помоћницама у фризерском салону. Док је чекао да буде услужен, ступио је у необавезан разговор са њима о томе живе ли у том месту или путују, спремно се распитује о недељној карти, но чим постави питање гласно констатује да га није брига и излази из радње. Не зна се је ли он заинтересован за дубљу емотивну везу, али јасно је да су жене предмет његовог посматрања – запазио је руке продавачице новина на киоску, а касније ју је препознао на улици – или интересовања када, излазећи из кафане, комуницира са две истовремено – што чини и са женом у аутобусу – и тако даље. Исто се дешава и када приспе у пограничну област, но сваки од тих разговора је безличан и неспретан, тим пре што нема течан ток мисли и говора („Морао је да се савлађује да усред реченице не би стао. Неколико пута, кад би реченицу коју је управо смислио унапред, заплитао се у говору“[2]). Интересовање за супротни пол на тренутке изгледа као очајничко или амбивалентно када убија жену са којом је провео ноћ.

    Треба, уз то, имати у виду да му бивша супруга не шаље новац када јој се за то обрати, и да су разговори са њом кратки и крајње службени, а чињеница је и да га је управо женска особа из аутобуса препознала након убиства и помогла око фото-робота објављеног у новинама. Овако постављене чињенице дају основ тумачењу да су жене у животу Јозефа Блоха катализатори потенцијалне пропасти.

II

    Сасвим је оправдано да се читалац у неком тренутку читања запита зашто Хандке напомиње да је Блох некада био голман или зашто је Хандке своју новелу тако насловио. Блох је био „некада познати голман“, што имплицира да је у тој професији био неко време, не зна се колико дуго, и одредница „некада“ упућује на не тако блиску прошлост. Из тога је логично закључити да је Блох био голман довољно дуго да би се уз професију могло придодати ово „познати“. Информација о Блоховом бившем занимању мотивисана је осликавањем визуре кроз коју Блох посматра и тумачи околину.

    Како је ту улогу у тиму дуго обављао, он на сличан начин фокусира своју пажњу и ван терена, па тако: „Виде како над једним пољем кружи јастреб. Кад је птица, залепетавши крилима у месту, почела да се обрушава, Блох схвати да није посматрао њено лепетање и обрушавање, него место у пољу на које би се птица морала сручити“ [3] или још илустративније: „Најзад угледа једну кап која се сливала низ спољни зид чаше, […] он није посматрао кап која се сливала, него место на подметачу, на које ће вероватно пасти“[4]. Боље него игде, Хандке на овом месту дефинише „голмански“ поглед на свет сведен на посматрање положаја објекта – не само где он јесте, већ и где ће се наћи у следећем тренутку.

    На овај начин Блох не посматра само околину, већ и себе самог. Иако је починио убиство, а наставио живот наизглед хладне главе, он ипак није психопата. По природи ствари, свестан је свог дела и у подсвести зна да га чекају последице тога, но једино што предузима је одлазак у погранично подручје где преко новина прати сопствену потерницу. Хандкеов приповедачки таленат обогаћен је и умећем препознавања онога што треба игнорисати. Он не уводи читаоца у унутрашњи живот Јозефа Блоха, али свог јунака, који је управо постао убица, склања далеко од места злочина – што би преступници у сличној ситуацији  обично и учинили – истовремено га, преко новина, враћајући натраг. Блох не пада у очајање, кајање и самосажаљење због убиства – наместо тога, његова савест испливава, у виду параноје и манифестује се двојако. Затечен у пограничној области Блох опажа реакције и поступке околине. Примера ради, за Блоха је симптоматично понашање хотелијера након што му овај дода испуњен формулар. Када то учини, Блох се претвара у параноичног посматрача:

    „Уместо да сад, као што следује, оде с формуларом иза тезге, хотелијер се с њим упути у суседну собу и тамо, гледао их је Блох, поче да разговара са својом мајком; и уместо затим, као што су сугерисала отворена врата, одмах и изађе, он настави да прича, па на крају чак и затвори врата. Из собе онда уместо хотелијера изађе старица. Хотелијер није дошао за њом, него је остао у суседној соби и размакао завесе, а затим је, уместо да искључи телевизор, укључио вентилатор.“[5]

    Други вид параноје илустрован је у једном типично кафкијанском амбијенту, у замку, када сретне вратара с кључем: „Вратар с кључем!, помисли Блох; опет је имао утисак да све то треба да види у пренесеном смислу“ [6]. Блохова параноја се постепено повећава и поприма веће размере – без последица по околину, али и без кајања у њему. У завршним пасусима новеле, Блоху се учине сви предмети слични један другом, привиђају му се симболи и игре речи, но и и то стање ишчезава. У епизоди када пронађе тело изгубљеног немог дечака огледа се његова опрезност. Он прећуткује шта је пронашао –  свестан тога да је и сам преступник – и мирно одлази од дечаковог леша.

    Можемо се усудити да кажемо да је Блох човек који се не осврће на пређени пут и пређашње догађаје, или бар то не чини свесно – сва унутрашња стања у која запада, сваки вид параноје, симбола и жеље да наглас изговори оно што је учинио долазе из подсвести, а жаришта тих стања убрзо пролазе. Са друге стране, о Блоховом преком карактеру на свесном плану умногоме говори сцена у којој запада у тучу у гостионици. Повод за тучу био је моменат у коме Блох плаћа пиће, а момак за његовим столом развије новчаницу и преко ње стави пепељару. Блох ово вероватно тумачи као провокацију, те му баца опушке у лице. Иако прилично лоше прође у тучи са више противника, он не одустаје, а када га оставе пребијеног на поду, Блох се опет залети у исту групу момака и прође горе него претходни пут. Имајући ово у виду, сасвим је оправдано помислити да је Блох и Гердино питање о послу, кобно по њу, доживео као провокацију.

III

    Јозефу Блоху и Јозефу К. можемо са сигурношћу придружити и господина Мерсоа потеклог из Странца из пера Албера Камија. Дакле, сва три јунака карактеришу сличне (не исте!) особине и оквири деловања, разлика је само у мери у којој су заступљени. Сваки од њих је због нечега крив и суштински пасиван, па је тако Мерсоова кривица очигледна, но као да га не дотиче, чак се о предмету оптужбе ни не расправља на суђењу, Јозеф К. је крив без кривице, а Блох је крив без казне.  Филозофија апсурда је нит која их повезује; најизраженија је, разуме се, у Мерсоовој причи, потом код Јозефа К, но не толико у личности, колико у простору и свеукупној ситуацији, а у крупним траговима налазимо је у делању Јозефа Блоха.

    У овом контексту требало би размотрити моменат у коме се Блох суочава са отказом. Прво и основно, је ли Блох, заправо, отпуштен? Већ је речено да се у прве две дуге реченице новеле сазнаје мање-више све што сазнајемо о Блоховом животу, те их и сада ваља подробније размотрити. У првој реченици Хандке наводи: „Монтеру Јозефу Блоху, некада познатом голману, саопштили су, кад се пре подне јавио на посао, да је отпуштен“ [7]. Глагол „саопштити“ недвосмислено упућује на то да је Блоху децидирано речено да више није запослен на градилишту. Међутим, у следећој реченици Хандке овакав закључак релативизује: „У сваком случају, тако је Блох протумачио чињеницу да у тренутку његовог појављивања на вратима бараке у којој су се радници управо налазили нико сем надзорника није подигао поглед са ужине, и напустио је градилиште“ [8]. Требало би овде с пажњом размислити о месту „тако је Блох протумачио“, као о месту на коме се открива опажање као један од Хандкеових већ поменутих постулата који као особину придаје свом јунаку. Најпосле, овакав обрт у виду семантике глагола даје упориште томе да се отказ не схвати као објективна чињеница, већ Блохова рефлексија одређене ситуације тј. изостанак реакције колега на његов долазак протумачио је као невербално саопштење о отказу. Аналогно „кривици без кривице“ Јозефа К., код Блоха је то „отказ без отказа“. Чињеница да, у тој ситуацији, нико не изговара ни једну реч потире глагол „саопштити“, бар у вербалном смислу. Може се бити произвољан у тумачењу и претпоставити да колектив отпушта запосленог тако што сви ћуте када се потенцијални отпуштени појави на вратима бараке, но и таквом мишљењу глагол „протумачити“ не даје простора. Једноставно, зашто би Блох морао да (про)тумачи нешто што му је познато као устаљена пракса колектива?

     Оно што конкретно обележава филозофију апсурда, чији је типичан представник Ками, јесте и осећај понављања поступака радњи, свака је у истом ритму, дан јунака личи један на други – сетимо се да Блох свакодневно купује новине, једе кобасицу и иде у биоскоп. Препознаје се и одбацивање очајања као још једно обележје ове филозофије чињеницом да Блох ни у ком тренутку није очајан, само је свестан ситуације и параноичан, а на место очајања долази латентни револт – упркос кривици, лако је наслутити да Блох бира да води редован живот и да што дуже остане на слободи посматрајући свет као голман потезе противника.  Најпосле, присутан је осећај да је човек човек странац у свету. Свет у коме обитава Јозеф Блох није у целини апсурдан, баналан или бесмислен, али Блохови поступци јесу банални и његова параноја је додатно подстакнута неизвесношћу преосталог трајања. У овом контексту може се говорити и о моменту алијенације; тај моменат код Блоха је спроведен као стални сегмент о спавању и умору, особито на важним местима новеле, те тако Блох од тескобе осети умор и заспи непосредно након што задави Герду, исто чини и чим стигне у хотел у пограничној области. Није ли спавање западање у ирационално стање?

    Говорећи о Голмановом страху од пенала и конкретним сценама које ову новелу повезују са романима о друга два јунака, треба пажњу посветити двема, готово пресликаним, сценама.  Једна од тих сцена је она у којој се Блох нађе пред замком где куца на прозор вратареве куће. Ова сцена неодољиво подсећа на разговор Јозефа К. са свештеником у катедрали, када му овај прича параболу о човеку коме вратар не дозвољава да прође кроз врата закона. Свештеник Јозефу К. указује на двосмисленост, а парабола остаје непротумачена. За разлику од човека из параболе, Блоху капија и врата замка бивају отворена, вратар га уводи у замак и чита му земљишне књиге. Оно је заједнички обједињујући елемент за човека из параболе и Блоха може бити мишљење да се човек може срести само са вратарима и чуварима и да никада не може решити неспоразум, тј. спознати закон. Хандке даје аргумент оваквом виђењу сцене у замку када дефинише Блохов утисак: „Вратар с кључем!, помисли Блох; опет је имао утисак да све то треба да види у пренесеном смислу“[9]. Хандкеова мотивација за увођење овакве сцене није неоправдана и савршено се уклапа у општи контекст и фабулу. Елем, причу о човеку и вратару у Процесу слуша кривац, додуше, без приказане кривице. Причу коју Јозеф К. само чује и не одгонетне, доживљава Хандкеов јунак са суштински истим крајем – ни човек из Кафкине параболе, ни Јозеф Блох не остварују оно што су наумили.

    Занимљиво је и то да се лик вратара приметно појављује још и у Процесу, како је то већ речено – посредством параболе, и у Странцу: сетимо се да господин Мерсо поред мајчиног ковчега пуши цигарету, пије белу кафу и разговара са вратаром о нечему невезаном за догађај коме присуствује. Веза са Странцем, рекло би се, још је очигледнија. Наиме, Блох је доведен у идентичну ситуацију где, као и Мерсо, присуствује погребу и показује једнаку незаинтересованост која, опет, није зачуђујућа, с обзиром на то да покојник није са њим ни у каквом сродству. Међутим, занимљив је изостанак Блохове чисто људске реакције на речи жалбе и ужаса упућене директно њему од стране сељанке – супруге преминулог[10]. Она му говори о ноћи када је њен супруг преминуо, као и то да им је једно дете претходно убила тиква, но Блох као да чује ове речи удаљено у перспективи. Док сељанка говори, Блох посматра две старице испред прозора и угледа црну ручну ташну, препознаје да је нова и да ни хартија из ње није извађена – одговор на сељанкино жаљење изостаје, Блох крајње одсутно гледа кроз прозор. Блохова безосећајност и незаинтеросованост слична је оној која одликује и Мерсоа заокупљеног врућином и пејзажем док поворка његове мајке иде према гробљу. Чак се и сунце намеће као заједнички садржалац у сличном тренутку код обојице.

    „Блох је видео унутрашњост гостионице преко пута, где је сунце, које се спустило већ прилично ниско, допирало тако дубоко да је доњи део просторије – пре свега свеже угланцане подне даске, па и ноге столица, столова и људи – читавом површином сијао као сам од себе; у кухињи угледа поседниковог сина; наслоњен на врата, прекрстивши руке на грудима, причао је нешто на извесној удаљености од закупнице, која је, по свој прилици, још увек седела за столом. Што је дубље сунце тонуло, и ове слике су се, чинило се Блоху, повлачиле све дубље и све даље. Није могао да одвоји поглед.“[11]

     За разлику од Кафкиног и Камијевог јунака, Хандкеов не умире на крају новеле, нити бива осуђен на смрт. Писац га оставља у животу. Било је већ речи о томе да Блох задржава „голмански“ поглед на свет и с тим у вези неће бити превише слободно ако констатујемо, у духу метафоре, да је сваки значајан догађај за Блоха пенал – може се наслутити да је један пенал био развод од супруге, други отказ на послу, а трећи убиство које је починио. Сетимо се да је у виду пролога наведна реченица: „Голман је гледао како лопта прелази линију…“[12] Како је за голмана ово последица личне несмотрености,  тако и Јозефа Блоха у свеукупном контексту треба доживети као егзистенцијално немоћног јунака. Хандке свог јунака оставља у сред утакмице, да игра и тактизира у страху од следећег пенала.

IV

    Сценама с краја новеле ваља посветити посебну пажњу. Узевши у обзир тренутак злочина, чисто фабуларно посматрано, новела се може схватити и као недовршена, али само у том случају. Упечатљив је завршни дијалог са трговачким путником, у коме Блох метафорички објашњава претходно, наговештава своје даље деловање, али и обједињује метафору читаве новеле. Овим дијалогом употпуњена је композиција дела. Дакле, некадашњи голман визуру са терена између статива претворио је у посматрање и доктрину живота. Након свега што је починио, са латентном свешћу о кривици, опет пред собом има фудбалски терен, но сада јасније види и стрелце. Посматрајући голмана Блох констатује: „Кад стрелац крене ка лопти, голман ненамерно, секунд пре него што ће овај пуцати, телом наговести смер у ком ће се бацити, и стрелац мирно може да пуца у други угао. То је као кад би голман сламком пробао да отвори врата“,[13] након чега следи сцена убацивања лопте голману право у руке.

    Блохова судбина сада је напор да не наговести свој смер – овога пута голман је ухватио лопту, избациће из шеснаестерца дубоко у терен. И утакмица се наставља.

Милан Радоичић

[1] Handke, Peter (2019). Golmanov strah od penala, Beograd: Laguna, str. 27.

[2] Наведено дело, стр. 70

[3] Наведено дело, стр. 40.

[4] Наведено дело, стр. 41.

[5] Наведено дело, стр. 50.

[6] Наведено дело, стр. 77.

[7] Наведено дело, стр. 11.

[8] Наведено дело, стр. 11.

[9] Наведено дело, стр. 77.

[10] Није згорег навести да је у српском преводу Процеса човек пред вратима закона, у параболи, означен као сељак и да је исто именован човек на чијем се погребу налази Јозеф Блох у Голману.

[11] Наведено дело, стр. 58-59.

[12] Наведено дело, стр. 9.

[13] Наведено дело, стр. 131.

Посета: 129