Ми смо бродили кроз сенке дубоке,
и нашим нежним душама,
као белим дигнутим једрима,
шапутале су волне сутона
о крајњем циљу, о тихом далеком заливу.
 
И онда смо тихо молили сутоне
да све, сем нас, у њима утоне;
и они су нас лепо слушали;
и као да су нас кушали
колико имамо жеља, љубави.
 
И опет смо молили сутоне,
да наша бела лађа
и наше душе, бела њена једра,
за навек потону.
 
И они су нас опет слушали
и нашим нежним душама –
као белим дигнутим једрима –
шапутали о крајњем, последњем циљу
и тихим валовима грлили топло
нашу белу лађу, њена бела једра.
Посета: 59