У нутрини постојања
Тај смех се крије.

И као да је благо сасвим
у чашици шљиве заспала
њене сенке – драж.

У јесени раној, моја душа
Тебе иште, и путем калдрме,
Тело ми снива, твоје очи,
Усана пуних, мој једини спас.

У околини играју се деца.
Сунце се сакрило
иза облака од сребра.
Њишем се по ветру и жудим
у магновењу,
страст ужитка,
бедара меких.

Још је рано да замукне
зов рога, те љубави слатке.
Још је рано да и мени из руке
чашица испадне.

Свет је овај брод у олуји.
И далеко испред прамца,
далеко иза муње бљештаве ков,
налази се пар очију твојих.

Као глас умирућег,
што живога зове,
Потајно призивају,
у фантазмагоричној слици сна
Окна – душе ти моје.

Крај уснулог морнара,
Склупчах се тик,
Дим из његове луле
зове те Музо, као покисли миш.
У јеку буре, безбрижан, тих.

Посета: 70